Guštan san ga držat za ruku. Volija san doć šta bliže i povonjat tu ogromnu šaku. Mirisala je, i to uvik na duhan,  na španjulete koje sam mu svaki dan iša kupovat. Zna san kad nije jema love i kad je stigla plaća. Iša bi kupit pet cigareti Ibra zamotanih u tanki poluprozirni sivkasti papir ili kutiju Romanije ili Kozare od 100 cigareti .

Moga si cili zemljopis Juge naučit priko cigareti: Ibar, Drina, Morava, Vardar, Drava, Zeta, Sutjeska, Romanija, Kozara, Vis, Opatija, Zagreb, Beograd, Bled, Plitvice, Ohrid, Avala, Lovćen, Hercegovina, Jadran, Europa, a Slovenci ne bi bili oni da nisu imali već tada neku njemačku licencu za neke  diplomatske cigarete sa zlatnom trakom. Kako se zovu zaboravija – ma sitit ću se!

A koliko tvornica, uvati me straj! Ljubljana, Zagreb, Rovinj, Zadar, Banja  Luka, Sarajevo, Beograd, Niš, Prilep, Skoplje… Ma sve mislim nije li to bila namjera onog sistema – uništit nas malo pomalo a da se ne otkrije!

Bilo je i stranih cigareti. Kako san ka dite bija ljubomoran na odrasle koji su mogli zapalit Camel, Pall Mall bez filtera, Lucky Strike, Kent, Winston, Marllboro…

A di neš! Svugdi oko tebe se dimilo! Bolje rečeno svi su dimili, i oni koji nije bija je ka malo munjen.

Glumac nije bija faca bez cigarete u ustima pa makar glumijia kirurga u operacionoj sali. Dame su zavodljivo gledale priko cigaršpica, oni zločesti je pušija cigaru, a glavni junak je na poseban način uzima cigaretu iz kutije, a tek kako ju je palija – ajme!

Čeka si, uh, kaš narast pa zapalit onako ka pravi muškarac!

Zaletilo bi se i prije. Mora si provat! Mislim da je bija četvrti razred osnovne kad san se sakrija u zahod i zapalija prvu cigaretu. Otvorija prozor i zadimija. Izaša vanka ka da nije bilo ništa, a ono smrdija ka fugera! Oma su me sinjali! Diš, štaš – okrivija loše društvo iz ulice. Nisan moga drugačije. Moja guzica je bila u pitanju!

Do osmog razreda svaki izlet sa školom u prirodu bija je skuža za zapalit. A tada su se pojavile cigarete zvučnih imena ka Carmen, Dijamant, Croatia, Republika, mentol Nord, LD, Filter ?, ili – ma ko ne bi zapalija!

A tek reklame na jedinom kanalu televezije! Svaki dan bi te tukli u možđane kako je lipo zapalit, osim utorka kad je bija slobodan dan.

Sve je bila zajebancija dok nije donja udrila u gornju. Počeja si gledat ženskice koje su prije propupale i gledale starije muškiće. Sile bi onako u park, dvor di se ne vidi, zapalilie cigaretu i onako priko oka,  ka neće, sinjavali najboje i najlipše muškiće. Izgledale su ka da čučaju najlipše bonbone ovoga svita! Sve su tile visokog, plavih očiju – vata me smij, a je su se usričile. Plavih očiju i visine nigdi!

Moralo se zapalit! Jebiga, nisi muško ako cigaret nije u ustima, a konkurencija velika! Doma su svi  pušili i zna san da ću posli mature moć, ka službeno, pušit ka pravo muško. Tribalo je preživit četri godine!

Vrag odnija plivanje u Jadrana, trčanje oko Marjana. Ko je to obadava! Nije bilo druge. Kupila se kutija Filtera 100, otišlo na izlet na slapove Krke i tako je krenulo. Cile usne  su mi bile otečene, pune katrana i ko zna čega još, ali pa je i prvi pravi poljubac – alo!

Priznajen! Ženske su krive za sve! Ne virujen da je u Raju bila jabuka – prije škija umotana u neki mirišljavi cvit!

Počeja sa rijekama, preša na brojke, doša do stranih  i vratija se nazad. Ibar, Morava, pa skuplja i odlična  sarajevska i niška Drina, pa  Filter 57, 100, 101, 160, onda Kent, Milde Sorte, Astor, Pall Mall, Winston i njegovo veličanstvo Marllboro. Uletila bi i jeftina prilepska Jugoslavija u crvenoj mekoj kutiji, skupi niški Dijamant i na kraju veličanstvena Croatia u tvrdom pakovanju.

Jadni zahodi po školama. Čekali smo, ka najkroničniji drogaši, mali odmor i onda trk. Muški i ženski. Nije bilo razlike. Nima tog gaštapana koji bi preživija tih pet minuti. Veliki odmor je bija priča za sebe. Oma bi izletili ka tići doli u park, zauzeli šentade, svaki kraj svoje simpatije  i onda, ka najveći kavaliri, prvo njoj zapalili a onda sebi.

Sidija san kraj nje, zaljubljen do ušiju. Dvi ure prije škole već san je okoristija. Dva puta je pojubija i taka ćiće. Ko sritniji od mene! Pušili smo slovenski 57, u to vrime radnički cigaret koji se jedini otvara naopako, odnosno filter je bija doli – ka da ne bi radnici šporkim rukama usrali filter.

Uletitila dežurna nastavnica i počela zapisivat ko puši. Ja, junac, popizdija.Kraj mene cura, di ću se osramotit. Dok je ona skrivala cigaret ja san junački prizna tu, za to vrime, veliku krivicu.

Vata me danas smij ka i moju, tada dežurnu, nastavnicu koja je samo desetak godina kasnije vatala po đardinu one koji su se boli. Za ne virovat!

Isto su mi dali ukor! A štaš!

Nekako mi se pari da san u školu iša samo  radi malih i velih odmora.

Pušija san svašta, sve šta naleti. Kupili bi mentol Nord, otišli na Katalinića brig i tamo popušili to čudo duhanske industrije! Ludaši!

Ipak nekako se u to vrime ustalila Opatija koja je davala momčiću jednu dozu muškosti i sigurnosti. Niko ti nije nikad reka da pušiš škovacu. Ta cigareta je bila zakon, a jeftina!

Nekako, pitaj Boga kako, uvatimo na znanje engleskog Kanađanke i to, za ne virovat, Francuzice iz Qubeca. Pušile su Gitanes. Bože sačuvaj! Mi onako junački kupili bili Kent i puvali se sa stranim cigaretama, ka ono…jeli…an… ponudile nam te male cigarete bez filtera. Zamalo krepali! Njima ništa? Mi, jedva ostali živi!

Sljedeći dan smo došli s našim adutom – rovinjskom uzdanicom Cigarilos. Deset kafenih cigareta  u smećkastoj kutiji su bili majčji kašalj  kad su one izvukle još jače čudo. Pravu atomsku bombu među cigaretama – čuveni Gauloises. Još me pluća štrecnu na to ime!

Tamo šezdesetdevete radija u Dalmacijavina priko student servisa i dobija oko 150 keka dinara na misec. Filter Jugoslavija je bila, ako me sićanje ne vara, dva nova dinara. Nešto mi ne štima ali bilo je tako. Diza san misečno lovu ka generalni direktor Jugoplastike.

Zagrebačke dane ne računan jer san pušija sve. Izgledalo je ka jedan veliki odmor koji je traja i traja .Vrtin hard disk u glavi i jedino što san zapamtija je da san, kad san ima love, pušija Croatiu. Za me najboji cigaret.

Vojska u Beogradu. Šteke  su mi slali u pakete prvi misec dana.Bilo ih je svugdi  u paketu i teško ih je bilo otkrit – ka da švercamo „maru“. Dobija bi patike a unutra po dvi-tri kutije Croatie. Posli zakletve, kad san moga izlazit u grad, iste san u Beogradu moga kupit, (virovali ili ne) kraj kipa i na Terazijama. Divim se pričama iz ondašnje vojske kako nisi smija ono ili ovo, a kamoli pušit Croatiu. A ona se mogla kupovat ka i svaki drugi cigaret.

I da zaključimo: Je, pušija san Croatiu usrid Beograda! Neš ti!

Zaposlija se, oženija, dobija dicu i adio Croatia!? Šta san više radija, kupova sve jeftinije cigarete i više pušija. Doša do zamalo tri kutije na dan i to Kolumba.

Crni duhan,a tako piše na kutiji,bija je noćna mora i za žicare:

„Imaš zapalit,a?“Izvučen polako iz kutije Kolumba jednu cigaretu i ponudim ga.

„Aaaajde u kurac!Pa pušiš  Kolumbo!?“

Nije tija uzet.

Svitla točka kraja osamdesetih i početka devetesetih su bili djuti fri šopovi di si moga nać originalne  cigarete. Blažene te dvi godinice.

Koliko san stuka love na cigarete i viski- neš virovat! Gušta san, napokon, u Pall Mallu, zaljubija se u Dunhill, Davidoff, Chesterfield, svojata John Player Specials …

Kako je bilo lipše ujutro zakašljat!

Svršija kurbin pir! Otišla Markovićeva marka uprdec i radni čovik se vratija  Kolumbu i malom Badelu.

A bilo je sve gore, love sve manje, cigarete sve skuplje. Jedini spas je bija u švercanim cigaretama. Duplo jeftinije i duplo gore. Užas!

Počelo se kašljat iz potribe, a ne onako ka prije, iz gušta. Ovde bi stavija smajlića da san na fejsu.

Tih godina doktor mi je gleda pluća  priko slike sa rengena.

„E, moj čovik! Ovo ne bi očistiilo ni šest miseci Bohinja!“

Tada san se prvi put zamislija.

Zaključili ste ka pametni. Presta san pušit, ali ne radi zdravlja, hm, nego onako da bi popravija kućni buđet. Moš mislit!

Neki dan san iša niz skale, a susida udovica sa prvog kata me zazove:

„Joško, dođi kod mene na kavu!“

„Kako si znala da san ja?“

„Bogati, kad hriplješ i stenješ dok silaziš ka ferata na garbun!“

Petnaest godina prošlo od kad ne pušin, a ono… fugera… da ferata na garbun!

Moja none je imala lipu sentencu . Govorila bi da ni muško ako ne puši španjulete, ne popije bićerin i kojemu ne tuču noge.

Ja ne pušim, bićerin mi je zabranjen, a noge ka noge – ne tuću više.

Pametnom dosta!

Nema više.

Pogleda me onako, zajebantski, priko očala: „A, moga si se Bonačiću i koji put ošišat, a?“

„Druže profesore nisan  stiga, mora san učit matematiku. Rekli ste da ćemo pisat zadaću!“

„Nemoj da te drugi put vidin takvog! Ma,evo tebi pet banki! Ićeš se u starog Fraportija ošišat. Jesi čuja? To ti je kraj kina Tesla! Pazi,on će mi reč jesi bija!“

Moga se ne ić, lala, bilo bi… moj profa iz matematike, dobri šjor Ante, nebi mi tad oprostija.

Bilo je to vrime krize  brijača kad se malo ko od mladosti iša šišat. Svi su kupovali kod pokojnog Pope ispod ure  trimere i sami  kreirali frizure. Koje beštimje su padale u  Zanata di se posli posla skuplja obrtnički zanatski svit na čašu razgovora, partiju briškule ili remija. Ima san osjećaj da su svaku kuglu stolnih balota nazivali imenima rock zvizda onoga doba i sa guštom ih čipaju.

Kad me vidija stari Fraporti zamalo nije pa unisvist:

„Mali, jebem ti cviće, kad si se  zadnji put očešlja? An? Pa šta radite dico?!! Pariš Bušman, jebem ti cilu Afriku!“

Muča san. Samo san reka ko me posla i prepustija se neprijatelju u ruke.

„Čime pereš kosu, a?“

“Plavi Radion i posli kvasinom i vodom“

„Ajde, neka pametna od tebe. Pozdravi profesora i reci mu da te drugi put pošalje  kod Duke ili  Rate Jakaše, ča se mene uvatija!“

Otkrit ću van  jednu veliku tajnu prije nego portali ala Index, Dnevno hr, sr, mr, ba… napišu…

Velika svitska kriza brijanja i šišanja  počela je u Americi – normalno u  EsADe – kad su se pojavila dica cvića. Proširilo se svudi po svitu  pa i kod nas, ka jedinoj, da prostiš, „crvenoj“ državi koja je, onako priko voje, dozvolila duge kose i brade.

Zatvarale su se butige po cilom svitu, a naši barbijeri nisu tili prolazit priko Peristila di su se skupljali, ka muva na govno,  prvi dugokosi i bradati momci.

Neću ponavljat njiove  beštimje, ali da se mogla  osnovat  koju Udruga  za zaštitu dignititeta brijača, bome bi je osnovali.

Sićan  se pionira  brade i duge kose… Srđan, Slaven, Trokut, Panta, Tica, Mingo. Svaki je ima razlog zašto je baš on bija taki…

Moj prijatelj Mingo je posta , ka, hipi jer je ima klempave uši i to mu je bila skuža za pokrit ih.

Stvarno ih je ima kus. Zvali smo ga Gagarin kad je bija mali, ali to je druga priča.

Vratimo se našim junacima.

Ka mali nisan bija gost brijačnica – pardon frizera – jer san  ima loknice i izgleda više ka curica. E, da samo ja! Svako drugo muško dite  imalo je loknice. Lude matere ili luda moda onoga vrimena- vrag će ga znati. I ne samo to, već  mi danas tete koje imaju priko osamdeset  kažu: „Ajmeee, ča si bija  lip  sa onon dugon koson, izgleda si ka curica!“

Štaš in reč! Moga san postat jeli, ka ono, an…reka bi Seinfeld: „Iako ja neman ništa protiv, ali…“

Šišalo me ka malog  svugdi. Prvo kod Rate Jakaše na Pjaci, pa malo u Duke na Voćnome i u starog Smajića  u Matošićevu. Upra možđane, pita starije i bome se zamislija. Bija ih je pun vagun u samom   centru Splita.

Nije triba fejsbuk, tviter i ostale pizdarije. Tu bi doša i kad se nisi šiša , ka kod svojih najbližih. Sija, prolista novine, dozna ko je umra, koje koju, koja je kojega, kome se ljuja misto u poduzeću, ko će doć za trenera, ko će ić ča… Koji lipi kulturni ljudi! Em te ošišaju, obriju, koloniziraju, a u isto vrime  te napune  svim novidatama. Ko je  to moga  platit, koji fejsbuk?

Ante na Matejušku, stari Egzeta  na kantunu Sinovčićeve, Penović u Marmontovu, kraj Holcera Denegri, Kliškić  kraj Jurašina, Martinović kraj kina Tesla, Zanze kraj Atlantisa, Masle na Solinsku… Svak  je na svoj način  ima svoje mušterije i svoju publiku.

Sičan se Martinovića. Ljudi bi dolazili ga gledat kako zatvara butigu i to u podne i u osan uri uveče. Zatvorija bi vrata ključen i onda bi se zaletija dva tri puta u vrata. Tija  je bit siguran – nije ima vire u ključe.

U tin teškim vremenima za brijače, svaki  od njih je ima specifičnu metodu primame mladih potencijalnih mušterija.   Zanze je, oni kraj čuvenog kafića Atlantis, ima uvik ispod stola škakljive  literature od Čika, Starta, Eve i Adama do Plejboja. Uvik je bilo mladog svita kod njega.  To je bija  ka moderni  marketing.

To  je bilo tako vrime. Tribale su mi rebatinke Super Rifle, zelena jaketa vijetnamka i trimer, i to je to.

Sad san se nasmija dok san ovo pisa. Nije baš bilo tako, ali lipo zvuči.

Trimer ili samošišač – koje je to bilo čudo  tehnike. Uvjeravali su vas da je brico, ilitiga muški frizer, prošlo svršeno vrime. Svi smo ih kupovali i to večinom švercane i prodavane ispod banka. Već san gore reka da je najači prodavač  bija  Pope koji je  još bija poznat po prodaji švercanih  petardi prije Božića i Nove Godine.

Ma nisu se oni dali! Znali su da ćemo kad tad  usrat frizure i morat doć do njih.

I tako je bilo.

Mora san se riješit svih onih falingi. Kosa  mi je bila puna kratera – trimer bi posta vrag ako nisi pazija.

To je bilo vrime mog prvog ulaska u hram brijačko-frizerskog svita. Zadruga Vinko Aljinović  u ulici Ilegalaca sada Domaldovoj vizavi restorana Sarajevo. Doli je bija  kafić Holcer, gori kafić Čerio. Pravi Bermudski trokut! Kad bi se zalaufa od jednog do drugog nisi više izaša!

Uša san u prostoriju  di je radilo njih četrnaest velinčanstvenih brijača, pardon, muških frizera. Sedam ujutro i sedan popodne.  Zašto baš tu? Jednostavno. Šime Šego oša u penziju i na njegovo misto uletija moj sadašnji stilista Čina. Sve ostalo je povijest.

Koja je to ekipa bila! Gotovo svaki dan bi doša u Čininu smjenu, sija u kantun, pročita novine i sluša batude, govorancije, viđa sve viđenije ljude ondašnjeg Splita, od dotura,sekretara,popa do redikula znanih i neznanih. Moglo se zapalit, tu i tamo popit kavicu, a za malo jača pića skoknulo bi se do Sarajeva, Holcera ili Čerija. Kad je bilo puno svita mora san se maknit – posal je posal.

Mogu van reč da Čini nikad nisan da manču već bi posli šišanja otišli popit bičerin. Ta navada  je ostala i dan danas, četrdeset godina posli.

Sićan se i imena  brijača  s kojim san ponekad družija, popija piće  ili ih s poštovanjem  pozdravija  negdi u gradu. Vlade Petrić, Dunatov, Jurić –  Šeki, Radica, Božanić, Restović, Bogdan, Gačina, Aljinović, Viđak-Kike, Birčić, Jurić Nikola, Andrijašević-Čina  i dva šefa Šerbo i Josip Jurić-Bepo.

Eto ih! Malo mi je Čina pomoga, šapnija mi je onako ka največu tajnu: „Pogodi  kako je Bepo piturava svoje brkove ala Klerk Gejbl!? Lipo bi upalija šibicu i garom od vrha  pocrnija side dlake!“

Joj da je bilo zapisat  bar cencu  onoga ča san čuja i vidija.

Sićan se  barufe kad  je jedna od njih kupija  tri-četri kila oborite ribe za doma. Drugi mu je „ukra“, odnija u Sarajeva  di se riba ispekla, pa je isti pozva cilu smjenu na marendu. Ilo se, pilo, bančilo do kasno, a kad je oni dozna da je svoju ribu pojia… Nikad više beštimja nisan u životu čuja.

„A posli tebe, jeli još ko doša – ne sićan se?“ upitah ga.

„Ma je. Bili bi dva tri miseca i kima. Posli su počele dolazit ženske, muški nisu tili više učit taj zanat.“

Nestalo je onog šuga. Nisi moga čakulat s njima ka sa muškima. Ko je vidija pričat o Ajduku ili Jugoplastici  kad  se isprid  i oko tebe vrte čiče. Šekondi gušti.

Došla neka nova vrimena. Di su bile brijačke radnje sad su kafiči, pekare, fast fudovi, sve po osan… I   zadruga je partila. Kad su se upalilia svitla u  Lipoj našoj… zalaufali se zadrugari, svi su tili dionice,  postat  dioničko društvo i kako nisu puno od toga razumili  poklekli odma… Nisu rekli keks a već su dobili vlasnika, i od pustih kapitalističko dioničkih fantazija postali obični posloprimci u poslodavca.

Tamo di su radili sad se tu prodaju postoli  i poneka torbica, i to je to.

A moj Čina posta stilista i otiša u …..bolju budućnost.

Nima više.

Čudo od grada, čudo od porta. Prirodna vala i doli  na dnu, palača. Dioklecijanova.

Svaki dan je mali od kužine  nosija  bacit dvi tri korpe pune ostataka spize koju je sprema veliki meštar Bonacius. Uvik na isto misto,  livo od  ulaza  u podrume   praznija   ih je u more. Ka da su znale, ribe, večinon cipli, špari, glamci, babice, čekale  su ga i s gušton navalile na, borami, lipe komade koju njegova svitlost nije mogla pojist. Tribalo je svaki dan napravit jelo koje će se svidit velikom Caru i ponekad ni veliki meštar nije zna ugodit finom nepcu staroga vladara svita i okolice.

No to je druga priča.

Naš mali junak, zadužen za škovace, gleda je u  ondašnji porat i razbija glavu kako uvatit ribu za carski stol. Jednu dva miseca je, onako po zvizdanu, oštrija  na kamen  komad teleće kosti. Pravija je udicu po starinsku. Svinuti vrh je izošrija ka srelicu, probija rupu na drugom kraju i veza je gropom za tri-četri metra upletene konjske dlake  koju je  nekako dobija od konjušara   tamo kod Zlatnih vrata.

Čeka je  početak juga, plimu i valove koji su pomalo mutili more u plićacima ispod zidina palače. Na savinutu oštru kost nadija je komadić mesa i bacija krenu u prvu grotu. Zna je da su doli na paši veliki zlatousti glamci od fortune a njih je veliki car najviše volija.

I tako je počelo. I tako san i ja počeja. Čeka san južinu i prve ribe koje san u portu uvatija bili su oni carevi veli glamci…

E da, moga bi počet priču:

- „Dobro jutro šjora Mandina“

- „Jutro mali. Nima ti ga doma! Otiša je na koso uvatit kilo špari. Dolaze nan neki gosti, a nisu se najavili, ka da ne znaju da niko u nediju osin Bobisa ne radi!“

Zna san di je. Iza kina Jadran bila je lipa fonja, špari ka govan ili govan ka špari, a ludi za fanganin glistama. U po ure je uvatija kilo lipih crnih špari, odnija doma, dobija za narančadu, a gosti zadovoljni. Nikad lipše špare i friškije nisu jili!

A koso  van je bila ona lipa kosina od Ambasadora pa do Banovine koje više nema. Koji je to bija raj za nas mulce koji smo tek počinjali učit lovit ribu.

A počelo je u vrime kad si malo ojača i vrtija se slobodno ka tica po cilom Splitu a  nije ti još udrila donja u gornju. Prvo si gleda starije, upija svaku fintu, sinjava arte, ješke, brume… naučija vezivat udice, kra ona olova iz pošte koja su služila ka plomba paketima od vridnosti.   A otvorit pizdicu u jednom tiru i nadit je da ne ispadne! Mala matura! Skupljali kartu, novine, bakrenu žicu, aluminij, željezo, pa bi ga odnili u Buka i cilu dobivenu lovu spičkali na glanc nove  tunje  u prodavaonici  Ribomaterijala,  čipo na Rivi di su sad pusti kafići.

Po sto metri svaki čuvene francuske kornjače ili originalno Tortue, alo! Krena  uvezena iz Istočne Njemačke  nije bila naš nivo.

Napravilo se tri četiri tunje od toga jedna sa čepom za ciple.

Cile dane smo obilazili svaku škrapu, bužu, rupu, od kina Jadran do crvenog svjetionika na Labuda. Dva metra tunje, udica, pinkicu olova, ješka i čipo u škrapu. Mi gori, a riba doli. Nisi je vidija, ali si zna i priko prsta ćutija svaku njezinu mošu . Zna si kada i u koje doba triba doć  i štaš stavit na tunju. Sami smo  morali naučit koja je koja riba. Je, mogli smo kliknit, alo!

Uvik smo išli u grupi jer i u ta vrimena bi doša koji stariji i nama mulcima kra ribu. Kad nas je bilo više nije bilo to pametno napravit.

Nas pet šest iz istog portuna điravali bi po stinama i  vatali špare, glamce, pirke, lumbrake, smokve, vrane, fratre, pice…, a riba  koju smo svi tili uvatit zvala se arkaj. Vatali smo je dosta vrimena. Svakog od nas koji je uvatija ribu pitali smo :“ Jel arkaj, a?“

Sviđalo nam se to lipo čudnovato ime. Doć  doma i reć: „Uvatija san arkaja – gula! Kad smo dočuli njeno rvatsko ime – nije bilo to to. Ovčica, ma daj!

Ponosno ka mačke donosili bi doma  ulovljenu ribu i moglo se to ne pofrigat i pojist! Svi su te falili, a tebi  drago. Volija san ih vidit kad bi se zafastali, pljucali drače i mrmljali sebi u bradu :“Ajme ča je lipo!“

Kad malo boje promislim sve mi se čini da su me ponekad slali kragu ča san in donija dračavu ribu, a ne lipe bokune…

Kuća di smo stali bila je puna starih iskusnih ribara – a to oće reć ovako sadašnjih mojih godina. Znali su sve. Armat, popravit mriže, napravit parangal po zanatu, vrše, osti… cila mala tvornica .

- „Šjor Feliće! Idemo na more vatat ribu.“

On bi onako pogleda  gori u nebo i nastavija armavat mrižu: „Dico, nećete ništa uvatit!“

Moga je falit! Iman sad njegove godine, ali njegovo znanje ne. Dobro ja, ali ni njegovi sinovi nisu ukapirali kako je zna i nikad nije falija.

Zaboravija san reć da su to bila vrimena kad je cili porat bija pun govan jer su ispusti kanalizacije  starog dila grada svaki dan, ka ča je bilo normalno, cilom svitu pokazivali  da se ima i da se može. Nisan daleko od istine  da je šentenca , „Ima love ka govan“ , nastala upravo u našen portu.

Neko će se gadit, ali govna su davala život luci. Jata i jata cipli vrtili bi se u neka doba, a sami možete zaključit zašto, e! Sičan se dana kad nas je bar sto sidilo, klečalo, stalo na noge i lovilo ciple u sadašnjoj trajektnoj luci. Bija je cipal do cipla. Jači su itali rampin i vadili kilaše ka ništa. Rampin nije moga past ni po metra a već bi se cipal zakačija.

Nisan puno na tu stranu lovija. Tamo su, a još i danas gotovo na isto misto, lovili čuvena braća Žila. Ka i onda, rijetko će te vidit kako love i di je uvaćena riba. Mlađi  Joško bija je jak i  na rampin, stariji Drago na ruku – avolo. Moraš stat atento, gledat  malo dalje od njih, čekat oni trzaj rukom prema gore i polako izvlačenje tunje.Cipal bataš, zlatar, putnik, balavac, mržnjak ili plutaš bija je u tren oka zamotan u krpu i sakriven u kantu na kojoj bi sidili. Na oni kantun  rive kojeg sad nadgleda spomenik  našeg  Franje uvatilo se ribe – boje ne govorit, mislit ćete da izmišljan.

Trevin na Matejušku Joška Žilu. Sidi, pije pivo, noga priko noge. Zove me.

- „Jesi počeja pisat o ribama, a? Ubaci ono kad  su me Berislavići uvatili  i pitali iman li ribe za prodat. Dolaze in neplanski neki Francuzi u lokal. Iman, kako ne! Triba bit friška! Ne boj se prijo! Odma san pozva brata Dragu i doli  kraj Kapetanije na brzinu  uvatili  četri kila cipli zlatara.Očistili dobro drob,oprali ih  i Francuzi su imali pravu frišku ribu uvačenu niti dvista metri od lokala. Kako san čuja  falili su koga i restoran. Nikad lipše i friškije ribe nisu jili! Ajde, imali smo sriće, niti jedan cipal nije zavonja  na naftu!“

- „Sičaš se Čimpe,on je lovija na rampin ka i čuveni Arkaj,omota bi prste pašicom,pljunija na nju da mu laše klizi tunja  i itnija bi gotovo pedeset metri najlon debljine najmanje 0,70 mm.Moga bi koji cipal kilaš pobić,ae!“

- „Je, Čimpa bi ujutro lovija ciple, popodni šverca kartama za kino – lipa zanimacija. Arkaj sad loviv bukve  na puntu Instituta!“

- „Eno ti Drago lovi, a ti?“

- „ Ma, ja znan vrime kad se lovi,onda i iden. Sad nije stađun.“

- „Pazi, obeća si  mi  pravit  brujet  kad  buden pravija knjigu od ovih pričica’“

- „Stoji, ne beri brigu!“

Moran kazat jednu  bazu za virovat ili ne.

Dan prije onog velikog sniga  Fredi  je na mistu di izvire sumporana  voda uvatija lubina od 7 kili, dva miseca kasnije Pašteta ispred Kapetanije dvi komarče od  dva kila, Dida još uvik  tamo uz trabakule lovi ciple i nosi ih uveče Fifi… Drago Žila uvik, Joško Žila standardno kad ga uvati voja,… a baza je ? Tu san vas čeka!

Oduvik  je u   portu  s kraja i u vali zabranjeno lovit !

Vidi lude, sad ćete vi, pa svi love  i niko ih ne dira! Je, istina  i niko ih neće ni tirat jer postoji neko nepisano  pravilo da oni – ne postoje. Bit će to još od vrimena onog malog iz kužine…

Nima više.