Matejuška. Sidin, pijen pivo, a kraj mene Hrvoje, ka svaki pošteni momak, osim pive u ruci, drži i mobitel i tagira se da bi potvridja štaciju na Fejsu.
Bogati, moga je ne javit’ cilom svitu da upravo sad i malo posli sidi na šentadi, pije pivo i trpi mene i moje fantazme, poglede u prošlost i pinkicu u budućnost.
Dvi Japanke, usrid lita obućene ka da su na skijanju, kulturno se poklone i zapitaju na engleskom neku informaciju držeći plan grada u ruci.
Spikamo ja i moj prika dobro stranjske jezike, to oće reć’ engleski, i objasnimo sve što smo znali i podignemo malo turistički rejting najlipjeg grada na svitu.
Domo arigato, sajonara; možda su jedine dvi-tri riči koje znan pa mi malo žaj i njih i sebe.
Tribamo i one i ja naučit’ još jedan jezik da bi mogli komotno vrludat’ po svitu .
Nekako, a nije slučajno, ispa je to engleski, pa se svi moramo mučit’ učit’, osim maternjeg, koji nije baš lak, i još taj imperijalističko osvajački, da oprosti, waspovski jezik.
Mogu zamislit’ ove Japanke  koje, bar ja tako mislim, popizde na ona pusta slova-znakove i plus, ajde učit’ još i engleski. To mi izgleda ka da ja počnen učit’ finski.
A tek Kineskinje!  Da bi se u svoj zemlji sporazumili, tribaju bar dva-tri svoja jezika naučit’, plus engleski. Ajme!
Sidija san neku večer u Koka. Prijatelj mi s ponoson  pripomene da mu mala studira japanski i to pet godina, ali uvik s tim engleskim!
U čemu je baza? Zašto engleski? Di je esperanto, klingonaski, francuski, ruski…?
Ajde, sad biste vi odma kontra, ko da ja ne znam da je to namjerno! Sigurno su  u điru masoni ili kako bi naš trenutni poteštat reka: „Sve je to maslo onih…!“
Sićan se onih lipih dana ranih devedesetih kad bi svaka rič, malo stranjska, odma bila od onih tamo priko…
U to vrime imali su bogatiji rječnik nego cila Amerika i Engleska!A je skačen s teme, još malo odo ja u stoljeće sedmo.
Gledan svog urednika, uredno pije pivo, lajka (alo!? opet engleski) nešto po fejsu, tagira se, a na sve šta mu izgleda lipo, napiše LOL. Promislim, jel se ko sića vrimena prije ovog malog čuda?
Sitin se zadaće iz hrvatskog. Tema je bila, koliko pamtim, mir u svijetu ili dajmo ruke jedan drugom.
Odma moran reć’, dobija san pet radi “mekog ć” il “tvrdog č”, a pisa san ovako nekako:
„Kako bi to bilo lijepo kad bi Aron pružija ruku Ahmetu, John Fjodoru, Kim sa sjevera Kimu na jugu, Hans sa zapada Hansu na istoku, Fidel Robertu..“
Takva su bila ta hladnoratovska vrimena.
„A da bi mogli pričat’, ne triba izmislit’ neki novi jezik ili  priporučit’ da svi uče engleski ili ruski ili francuski, već svim vladama ovog svita naredit’ priko UN-a da dicu nauče znakovni jezik gluhonijemih.
Svugdi u svitu, znak za sunce, ljubav, majku je isti. Svugdi je isti znak za mir, mlijeko, kruh…“
Zaslužija san peticu!
Ako se to nije moglo onda, zašto ne sada?
Kad bi neko došapnija, recimo našen ministru, pa on ako se slaže, došapnija bi svim ministrima svita i naredija demokratskim puten da sva dica, recimo u trećen razredu, uče i nauče osnovne znakove jezika gluhonijemih.
Zamislite, za deset godin’, nađu se u Splitu mladi tinejđeri iz Kine, Tajvana, Hondurasa, Japana, Mongolije, Finske, Mađarske i svi znaju znakovima objasnit’, pitat’, sist’ na Matejušku i znakom kazat’:
„Split je najlipši grad na svitu i okolici.“
Gleda me moj urednik.
„Ka’š napisat’ tekst za Dišpet?“
„Upravo pišen!“

Odma ću lupit’ u glavu. Bez uvoda, bez pripreme – podržavam 110% (parin balunjer s ovom izjavom) uvođenje zdravstvenog odgoja u osnovne i prve razrede srednje škole!

Sitin se odma sastanaka Radničkog savjeta, partije, sindikata di bi uvik prvu i zadnju rič ima direktor ili sekretar, a između bi se uvik javija jedan s ovakim ričima: „Nisan se tija javit’ za diskusiju, ali u potpunosti podržajem druga direktora ili sekretara i smatran da triba oštro kažnjavat sve one koji … ” i tako dalje i tako bliže.

Vata me smij, pa i danas ima toga, pa ću i ja reć’: “Nisan se tija javit nakon našeg ministra, ali u potpunosti se slažen sa navedenim prijedlogom uvođenja predmeta zdravstvenog odgoja!“

Da samo znate koliko je to falilo meni i mojoj generaciji.

Živili smo u doba kad se o onim stvarima ništa nije pitalo, a sve ča si zna dozna bi priko prijatelja koji je ima prijatelja koji je upozna nekog koji je navigava, a koji je ima slike o onim stvarima.

Cili naš „zdravstveni“ odgoj u školi bija je pregled ruku i ušiju od strane higijeničara.

Moran priznat’ da san tamo do, ajmo ča reć, devete godine mislija da se dica dobivaju kad se neko vinča, ka dar. Pâ san u afan kad san dozna da se radi ono da bi se dobila dica. A kako? Pojma nisan ima.

Nemojte mislit da san bija jedini. Ko je koga moga pitat’. Doma, fameju – malo sutra! Nisan siguran je l’ iko ikad pitâ doma.

Malo smo ojačali pa smo mislili da, kad muž spava sa ženon, odma dobije dite. Koliko puta – toliko dice!

Ima san prijateja koji je imâ tri sestre i brata. Kara se ispred škole. Kako je bija jači, onaj drugi bi pobiga i s druge strane ulice se zadera: „Tvoja se mater jebe!“.

Moj prijatelj je plaka od sramote jer je i on mislija da se jedino njegova mater više puta opalila od drugih matera koje su imale jedno ili dva diteta. Prizna mi je posli da ju je u to vrime mrzija!

Doša je napokon i dan kad smo malo pomalo doznali i pravu istinu. Udrilia donja u gornju. Potajno kupovali Čik, čitali Ljubavnik Lady Četerlej, upoznali Rakovu obratnicu…

Tribalo se odvažit’ i napokon kupit’ ono ča je dokazivalo zrelost i muškost onoga doba – goldun! Drugu rič za to nismo znali, a ova je bila tako lipa – muška zrela rič: goldun!

Bija je pakiran ka zlatni dukat. Proizvodija ga je RIS iz Zagreba.

Tribalo je doć’ do trafike, pogledat’ ko prodaje (na nesriću uvik ženske), čekat kad nikog nije bilo i počet’ sa onim: „Molim vas kutiju Filter Karmen i šibice”, i onda na brzinu promrmljat , “i jedan gol…”. Tu bi spustili glas gotovo uništa…
Ako bi odgovor bija glasno : „Molim!?“ ostali bi na kupnji cigareta, do sljedeće prigode.

Koliko se sićan, tribalo je doć’ do mature kad san uspija kupit taj zlatnik.

Od tada san ga imâ stalno u džepu jakete, iako mi je malo i nimalo koristija. Ko bi to pokaza ispred cure! Jeba mi pas mater ako me ne bi opizdila nogon i zauvik otišla.

Triba san doć do Zagreba da bi on ugleda svitlo dana.

Ajme! Jedan put ležin u krevetu, a mater mi onako ljuto kaže: „Oprala san ti jaketu! A (veliko A) ona stvar ti je na ormaru – vrag ti odnija onog ko ti je dâ!“

Koji je to bija stres!

Cili moj pubertet je bija pod stresom!

Priznajem, falilo je znanja i dobro sam se i snaša koliko san malo zna!

Sva srića da san iša u srednju zdravstvenu pa san tamo nešto i naučija. Koliko puta san pokaziva shemu ženskog spolnog organa (iz anatomije) onima iz Tehničke škole. Gušta san ih gledat’! Gori upaljene, zažarene oči, a doli antena uspravna! Ni meni ta shema nije bila mrska.

Rasta san, oženija se,dobija dicu – ali strah od kupnje goldunâ je osta. Kad bolje razmislim, i to je neka vrst PTS-a. Evo i sad kad bi iša kupit … Usra bi se!

Ministre samo naprid! Doli stres!

Gleda san neki dan stranjsku televiziju. Neke vijesti iz Beograda. Reporter kraj Konja, iza Narodno pozorište i desno od Konja (spomenika na trgu) još uvik stoji, ako me oči ne varaju, jedna trafika.

Točno prije trideset godin, prolazija san kraj nje i negdi na škancijan ugledah kutiju golduni, stranjskih, dvanaest kom, extra soft, lubricant… Cijena za nevirovat mala…..

Moga bi je kupit’. Triba… U stranjskom gradu, službeni put, seminar… A triba i doma! Bilo me malo strah – ka, neugodno, jer se još sićan ono kad san iste kupova u Splitu. Doša bi u parfumeriju, tada ih nije bilo, nećete virovat’, u apotekan, i čeka da bude manje svita i upita:

„Molim vas kutiju prezervativa“.

„Čega?“ upita postarija prodavačica i već me očima osudi bar na deset godin robije!

„Kondome. One u plavoj kutiji. Dvanaest komada, uvoz iz Italije.“

„Marija!“ drekne postarija prodavačica fiksirajući me pogledom ka da san joj ubija najdraže. „Pogledaj u skladište je l’ još imamo onih kondoma iz Italije!“

Cila prodavaonica se okrenula. Ima san osjećaj ka da san na streljanju. Moran napomenit’ da san već bija oženjen i otac jednog diteta.

Nisan reka keks već san uzeja, ostavija lovu na banak i pustija kimu. Reka san u sebi: „Ženo, od danas ideš u doktora i uzimaš antibejbi pilule”, ovo je postalo stresno.

Onako nervozan, reklo bi se danas- pod stresom, približim se trafici. Unutra komad ženske.

Nakašljem se: „Šinjorina, dvije kutije Opatije.“

„Aaa, Dalmatinac“, nasmije se rasna crnka. “Treba još nešto lepi moj?“

Ohrabrim se: „Kutiju kondoma, molim vas.“

„Samo jednu kutiju? Ne dam! Ispod dve ne dolazi u obzir! Takav momak pa samo jednu kutiju?!“

A meni srce naraslo! Di ne’š uzet! Odma tri kutije!

Koji lipi osjećaj – kupija, i još te pohvalilo! Toliko san bija narasa u svojin očima da se i dan danas sićan tog trenutka. Malog za svijet, a velikog za mene.

Nema više.

Malo me zateka moj ranoranilac dok je pija prvu jutarnju u po bota. Pričali o hit seriji, da prostiš o Sulejmanu, a ja po svome objašnjava neke povijesne, malo znane činjenice, kad me On – onako ka da neće – lipo digne ovim ričima: „Lako ti je znat, kad si živija u to doba!“

Da mi ga je bilo zableušit!

Štaš mu na to odgovorit, kad je „zamalo“ i u pravu!

Mogu komotno reć da pamtim neke stvari koje ka da su bile iz onih vrimena, a onda… poleti strilica od dičnog mi „glavnog„ urednika najluđe polu novine za koju, amo ča reć – pišen: „Barba Joke, mogli bi Van napravit malu knjigu od ovih vaših priča kad odapnete. A?“

E,da mi je i to doživit!

Bila su to vrimena, vidi mene, i vrimena kad su se stvari, pardon boleštine, ličile sa dva tri narodna medikamenta, a umiralo se tako jednostavno i ne puno komplicirano. Ka po nekoj direktivi. Ako bi koji od velikih umra, onako kako pristoji – iznenada, rekli bi mi doma:  “Bit će pija puno kafe i nervira se”.

Ako bi partija koji kus čovika, rekli bi da je umra od dobri bokuni. Vino ,konjačić i duvan bili su prije likarija nego … znate šta već…  Kad je harala španjola, oni koji su prizdravili zahvaljivali su to medicinskom konjaku kojeg si kupova jedino u apoteki, a ako si ima neku plućnu boleštinu – pušija si cigarete od likovitih trava! Sve vrsti prehlada ličilo si prokuhanim vinom, upola, sa cukrom i malo kima, a dici si dava toplo mliko sa cukrom de orzo . Kad si kupija limun već je to bilo ka malo opasno, a da ne govorim kad bi se uz to kupila kokoš za juvu.

Jačalo se dičinji organizam zbačernim friškin jajen koje je pregledano dva-tri puta puten specijalne naprave od ogledala i cakla, priko kojeg se na pazaru pregledavalo svako jaje, i još dodat pinkicu prošeka za snagu. Bolija te zub. Neš ti. Gutaj rakije,držat na misto bolnog zuba i to je to. Koliko puta mi je meso utrnulo . Ajme! Posramija bi se i Jack London i ponovo napisa Prvo pijanstvo.

Toliko san se ufura u te likarije, da mi ni danas nije mrsko reć : “Moga bi malo rakije za dezinficirat zube…“

Još kad bi van reka da san volija najviše gledat i kušat kad se pravija aerokonjak. Ali to je druga priča. Gledan ponekad onog doktora Oza. Čekan oće li reć tri najboje likarije koje su me pratile u rano i ostalo djetinstvo i mladost. Još čekan.

Kad bi ušli u koju poštenu kuću di je sve kipilo od dice, di su muški radili a žene doma fregale, kuvale i jidile se, osjetili bi miris tarme. Svaka poštena srednjovječna žena bi ka svoj trade mark imala zamotanu glavu maramom namočenom u tarmu. Taj slatkasto kvasinasti miris bija je dokaz da i ona nosi svoj dil tereta fameje.

Tarma bi rješavala sve probleme koje danas stručno nazivaju “PMS” , menapauza, migrena, poslušna i neposlušna dica, muž pijančina ili ženskar… Druga lipa likarija za sve moguće bolesti srca, slabosti, mantavice, zujanja, crnog pred očima – bila je voda sa cukrom.

„Ajme. Noni je slabo. Brzo donesi cukra i vode!“  I tako do devedeset godina. Tarma, cukar i voda i živiš sto godin! Dobro,moraš još bit i – žensko!

A,ako bi se slučajno razbija, pa, žginca nogu, udrija se u žnjut, ima upalu, čir, oteklinu, odma bi u farmaciju kupija Burovu vodu ili tablete, pa bi sam doma nju učinija. Umočija bi krpu, stavija na misto zločina i čeka da se krpa osuši i ponovija dva – tri puta. Ozdravija! Malo je smišno, ali bez tih tableta,veterinari bi mogli „zatvorit“ ordinacije.

Moga bi završit ovi mali vremeplov sa pričom, dostojnom uprizorenja u kojem lipom smišnom filmu. Bilo je to doba kad bi nas svaki dva – tri miseca cjepili za neke, za nas preteške i opasne boleštine. Bili smo generacija koja je za dlaku pobigla od velikih epidemija difterije, dječje paralize, tifusa, kukurikavca i ostali čudnih i opasnih bolesti naše rane mladosti.

Bija je to treći ili četvrti pučke kad smo čuli da dolazi u školu ekipa iz higijenskog i da će nas cijepit u usta. Ajme straha! Ušli su sa direktorom škole! Svi u bilo i na kraju ,opet u bilo, naša podvornica s tečon punom kakaa! Gotovo je. Najebali smo! Da je bilo snimit straj koji se uvuka. Petak 13 nikad ne bi bija snimljen!

Sičan se ka dan danas: Bego? Ajde dušo izađi.

U razredu muk, tajac, tišina. Doktor u bilo, svi u bilo, a mala Beginica u crnu kecelju – stravično crnog crvenog lica! Doktor uze špricu, a igla ka svjetionik na Katalinića brigu.

Dušo,otvori usta!

Beginica zamalo umrla, a mi se zaledili! Jedva, pomalo, usta se otvore, oči ka dva kola od Fapa, lice crveno, noge već počele plesat… Doktor se nasmiješi! Jeba mu pas čunku, da mu jeba! Uh da ga je bilo…

Na brzinu uštrca nešto Beginici u usta, podvornik joj da čašu kakaa ,a mi – najsritnija dica na svitu! Nemoš opisat tu radost. Ma di opisat. Zamislit! Beginica ka da je dobila na lutriju! Danas mislin da nam je to skratilo život bar za deset godina!

Nema više.

Prvi  je misec. Osma ura. Mrkli mrak.

Đirajen pustom Rivom. Di je nesta čovik? Di je oni pusti svit?

Ludonja. Svi ti su se zabili u Jokera ili u City Center ili u Kauflanda, di čekaju večernji pad cijena verduri. Tamo im je toplo, ima svitla, ima i za šetat, popit, kupit… A i dici je drago- neće se priladit!

Mogli bi slučajno prošetat po gradu, ka nas dva-tri ludaša.

„Šefe, di si?“

Okrenem se. Vidim svog bivšeg meštra. „Ela, šta’š ti ovdi u ovu uru?“

Čovik je sa Kmana i red ga je pitat.

„Šefe, neš virovat! Kako iman malo posla, počeja san čitat Kečkemeta, Novaka, Kudracjeva… Počeja san upoznavat Split. Rodija san se ovdi, a po’ stvari, ma di po’, ništa ne znam! Nisan zna da je…“, nisan ga moga zaustavit i bilo mi drago.

Uvatin ga  podruku: „Ajmo u jednu điradu. Znan i ja nešto!“

Sićan se da san u četvrtom osnovne iz prirode i društva ima temu Uži moj zavičaj i da nas je učiteljica vodila bar u dva-tri muzeja i na Tursku kulu. Morali smo znat sve o našoj ulici, pa Getu, pa cilom Splitu i na kraju općenito o široj okolici, odnosno Kotaru Split, kako se onda zva.

Neću grišit dušu. Sve ono ča znan zapisano je u librima, ali ne baš na način kako je meni u pameti.

Odveden meštra na prvi test.

„Lipi moj, ti i ja zovemo ovi trg ka i svi ostali, Voćni trg, je l’ tako? E, ali službeno je Trg braće Radić, iako bi ga ja zva Trg Marka Marulića, po kipu Marulića.

Vidiš onu figuru na zidu? E to ti je jedina figura svetoga Duje u Splitu! Šta misliš, koliko ljudi za to zna?

A ovo ti je crkva svetog Filipa Nera. Osin ča san tu iša na vjeronauk, tu ti je snimana i čuvena  Smojina Borbena polnoćka!

Na ovoj pjaceti, u ovoj konobi di je sad kafić, živile su ti tri fameje bez vode i kanalizacije! Imale su sedan dice!“

Čudo od života, plača i smija! Svaka fameja odvojena samo lancunom koji je služija ka zid! Cili zdravstveni  odgoj ne bi sada moga objasnit kako su se tu pravila dica, a da niko nije od susida zna! Hm?

A ovi teren pjacete bija je stvoren za čuvenu igru Puta benze! Ni Mosor je nije igra tamo u Tršćanskoj!

A liti, u sumrak, skupilo bi se dice ka u priči. I onda bi počela igra na kukalo, a cili Get za sakrit se. Ajme!

Isto smo imali igru za koju niko drugi nije zna. Igra sada toliko bezveze, ali u ono vrime kad imaš pet-šest godin – čudo!

U kinima je bija hit japanski film Godzila, morsko čudovište, pa nama dici nije puno tribalo da smislimo igru u kojoj je glavni lik bija Godzila.

Najveći  i najstariji, a grub ka ponoć, glumija je Godzilu i vata nas po ciloj pjaceti. Ne’š ti? Lito, noć, malo svitla, njegove raširene ruke, urlik ala Godzila… Di se ne’š bojat!

Jedino  te nije moga uvatit kad bi čučnija i reka: „Čučule pik!“

Po’ prvog razreda napunili smo dicon sa Pjacete. Tamo sa velike Pjacete, dica su išla u drugi turnus, odnosno školu. Mi u Ravlića, a oni u Luke Botića. Jedino vrime kad smo se sastajali, bilo je između dvi smjene, a onda bi se potukli!

Prije jednu trideset godin’, zaustavi me jedan od braće Bonačića. Oni  istog godišta ka i ja, ali iz drugog turnusa i druge Pjacete i reče mi: „Mogli bi koji put i popričat, an? Al’ ti nije dopizdilo samo kimnut glavon ili obrvom kad se vidimo?“

Stvarno nemamo običaj ni pozdravit. Prođemo kraj poznatog  i mrdnemo obrvom, namignemo, jedva izgovorimo „e“,  i produžimo dalje. Jedan put me zaustavija jedan iz Geta. Samo je reka: „Jel ono tvoj iz razreda umra?“

„A, je!“ odgovorija san i produžija.

Jesan pobiga  od teme i otiša u uvale mog djetinstva.

Ma i nisan! Stojin s prijateljem na Pjaceti di san se rodija i ništa ne čujen! Nima dice. Nima baluna. Nima  laštika. Ne čuje se papagalo ke ura že… Tri kafića, stolovi, neki čudni ljudi slikaju te ka da si Aboriđin. Još malo pa će nam stavit monture i  točno u zakazanu uru višat robu na tiremole dok će nas Japaneži slikavat!

Di je nesta čovik?

Na Pjaceti ga nema. Na Pjaci, na Rivi? Evo i Peristil  prazan, a pari ka da je iz Legolanda!

Jebi ga, kako bi reka jedan moj: „Tutto il mondo è paese”.

A drugi: „Ola zime! Idem ja u Jokera tamo je toplo i ima svita!“

Posli ovog … A šta reć?

Nema više.

Bila je to 1908 godina.

„Ala,vi tri mulca,vazmite ovi snopić sadnic i posadite š njima vrj Merjana oko samega Velio križa. Nek bude posađeno i popločano u redu kako san vas uči.Mi ćemo to kašnje pogledat jel

u redu da od vas trojice bude postavljena zelena kapa Merjanu. Jeste  ´l me razumili?

Bit će sve u redu! – odgovorin ja za svu trojicu i odemo prama vrju Merjana da mu stavimo kapu. Kako je reka lugar Padela – buže su jur bile iskopane jučerdan i nas trojica se pokesamo

tako da i´ ja posadin, a Božo će i Bonačić popločat. Ja san ji posadija pri nji i dâ san ruku popločavat uzajedno jer nam je bilo rečeno kad sve lipo dogotovimo da moremo poć doma.“

Tako je pisa Kovačić u  svom libru „Suze i smij starega Splita“.

Ako me sićanje ne vara, 61 ili 62 godine prošlog vika, i mi smo ka dica ,organizirano,priko škola  sadili čemprese i bore  na desnu ruku od židovskog groblja .

Treći ili četvrti razred,zajedno s učiteljicom ,došli smo gori.Lugar  nam je objasnija kako da u već gotove rupe  posadimo mladice i neće te virovat, još nam je bilo rečeno kad sve  lipo dogotovimo da  moremo poć doma.

Ti bori i čempresi imaju 50 godin i svaki put kad se penjem uz groblje do gori,mislim se koji bor je moj, jel još živ, jel se odhrva  borin prelcima i naletima juga ili bure.

A ko zna, kako je pošlo, moga bi nestat  prid bagerima  koji su mu već došli tako blizu da ih čuva malo ruzinave žice  koja dili  ili koja je dilila park šumu Marjan od  šume  Marjan  s kojom  štovani vlastodršci  grada mogu činit  ča ih voja….

E,sad virovali ili ne, i ka srednjoškolci smo bar svake druge nedije ,organizirani u radne školske brigade, čistili redili i u neku ruku čuvali naš Marjan.

Lipa ekipa,nas tri četr muška i tridesetak ženskic. Blažene  ženske  škole.

Ima sam prijatelje u tehničkoj školi. Nikad nije bija na tin akcijama, a i di će, neš ti gušta čupat travu okružen gelipterima koje vidiš svaki dan u školi.

Doša san u kafić oko podne.Moj ,mladi, ranoranilac pije svoju prvu kavicu i nešto žuga čitajuć novine.

Opet nepravda u svitu?

Ma nije ,opet grade po Marjanu! Triba to zaustavit!

Kad si zadnji put bija tamo,a?

Ko će dat vrimena!

Shvaćam ga! Meni se pari da smo mi uvik bili na Marjanu, i ka dica, i ka momčići, a da ne govorim kad smo i mi imali dicu.

Počeja sam nabacivat uspomene na te lipe trenutke, može se reć zbrda zdola. On nikad nije čuja riku lava s vrja Marjana u onim lipim sparnim litnjim večerima. Čulo se sve do Mažuranićeva šetališta, a i dalje. Bidan, samo ga je matun i rešetka dilila od lavice. Di neće rikat! Ima je lipo ime, ali neću vam ga reć. Pitajte!

Virovali ili ne, uvik sam ka dite, momak i odrasli čovik dolazija u naš zoološki vrt, sta ispred onog krokodila ( zapravo aligatora) i čeka kad će se maknit. Krepa je, balsamiralo ga i nije se maka! Ma, kako su znali da je krepa!?

Moj me ranoranilac inšepjano gleda, jer moje male priče mu izgledaju ne čudne, nego nestvarne, čak je odma tija na internetu provjerit ime lava. Ma nije ni to čudo svemoguće!

Koliko puta smo, ka dica  „osvajali“  Viline dvore od raznih neprijatelja, igrali se indijanaca i kauboja, lutajući po  zelenim padinama  duboko u marjanskoj šumi.

Često bi ka pravi  Apači  u zasjedi  dočekivali  malo krdo srna koje je u to vrijeme slobodno živilo u ograđenom  dijelu Marjana.

Bilo je   to je vrijeme  Winnetua i Old  Shatterhanda.

Jesi kad bra pinije na Marjanu, pitam mog razbuđenog ranoranioca. Jesi proša stazama ispod one uzbrdice od Šurjaka pa gore?

Ništa nije razumija.

Zamisli, kraj škole i nema još kupanja, prije nego doneseš zemlje nonama u portun. Zaletiš se na Marjan s južne strane, plastična kesa (vridila bogatstvo, nije se bacala) se brzo punila dok si s jednim okom gleda di je lugar. Doneseš zemlju, dobiješ koju kintu i pravac Kašuni. Jeli bilo onda golaća, baš se i ne sićan , jer smo jedva čekali da nakon kupanja s kintom koju smo dobili od gazdarica portuna, popijemo po jednu lipu, ladnu crvenu narančadu u gostioni Kod Dane na Institutu.

A Prvomajski uranci i Dan Marjana su bile u to vrime fešte nad feštama. Oni rano jutarnji fažol je bija nekako slađi, a pivači, plesači, glumci nekako ozbiljniji i cjenjeniji.

Prije jedno trideset godin, kad sam i ja nastupa recitirajući Oj, Marjane samotna planino, iznad Spljeta iznad živa grada, ima sam osjećaj da je cili Split tu i da živi život zajedno sa svojim Marjanom.

Čudo se desilo devedesetih godina, kada ni službena politika nije dolazila na proslavu 1.svibnja na Marjan jer, bože sačuvaj, proslave u čast rada i radnika kad u ciloj Hrvatskoj nije bilo ni r od radnika, već sami djelatnici. Neki su i crkveni praznik na taj dan Sveti Josip radnik, umalo proglasili tiskarskom greškom neke komunjare.

Je da sada dolaze, ali sve nekako na silu. Ruku na srce i nije im tu misto!

A za kraj, moram reć jednu istinu! Nikad sa curom nisam bija na Marjan i evo zašto.

Tamo u kasno proliće, nas dva mulca šetali se po  Marjanu. Biće bija sedmi ili osmi razred.

Odjednom, na  skrovitom mistu dvoje zaljubljenih. Drpaju se, žvale, stiskaju. On svako malo ispod vešte a ona ka carina uvik bi na vrime zaustavila  protok  robe .

Stali smo, malo iznenađeni,ali iskustvom Apača odma smo se sakrili. Nisu nas opazili.

Njihova „borba“ je i dalje trajala, nije ih bilo briga za cili svit i okolicu.

Odjednom neko nas gurne,okrenemo se a kraj nas  se stvori jedan strašan čovik,ovako mojih godin.

Pogleda nas je  i zareža: Biž te ča dico,ovo je moj teren!

Nije to ni reka ,a mi smo učinili kimu.  Nismo stali sve do prvih kuća u bivšoj Lenjigradskoj.

I  zbog tog starog čiribimbaša, ja sam s curama  iša najdalje do Ježinca. Blaženi  Sustipan!

Nema više.

Ne virujen, ali kad bi svi oni koje san u nediju prije podne posjetija na Lovrincu i malo s njima proćakula doznali da san komotno, ka da nisan ni bija,, otiša poslije u Siti centar i potrošija brdo love za k…., – pardon – za babino brašno, ne da bi se okrenuli već bi pravili ringišpil u grebu.

Koji smo judi (judi- Juda, ima to nešto?) postali. Ni pet minuti od filozofiranja da je sve crna zemja i da se najboje ženske vataju na groblju, zaboraviš sve i uđeš u zemlju neona i kartica.

Vanka lipo vrime, a unutra pusto dice u koliciman i onim neto izašlin iz njih. Matere uz kavu, dica u nekom plastičnom krugu, očevi kako koji. Moš pogodit koji je mora sa ženon doć i bogaje sam sebi u brk.

Vidi mene!

Ko da ja nisan isti ka oni! Zalude te pustim akcijama i uvjeren da ti daju mukte uletiš u trapulu pa, onako krvavim očima vadiš kreditnu i – ajram bajram.

Grad pust, a ovdi ,da prostiš, iza groblja,puno! Umisto na Rivi i po gradskim kaletama … ma zabeštiman, zaronjan i nastavin kupovat.

Ha,jeeesan neki…..

Sad komplitli diferent (navuka se i ja na stranjske jezike)….

Tamo daleko u prošlom stoljeću, ma i prošlom milenijumu da prostiš, naš prozor u potrošačko društvo pokvarenog i omrznutog kapitalizma bila je jedna smišna trgovina u cirka stotinjak kvadrata u Jonićevoj ulici blizu Belvija.

Ne sićan se drugog naziva – svi smo je zvali Komisiona radnja.

U tako malo prostora kojeg blaga božjeg za ditinje oči.

Moga si nać sve čime nas je zaluđivala „neprijateljska“ propaganda.

E kako bi to dospilo u tu malu radnjicu?

Tu san vas čeka!

Draga gospodo, uvaženi budući stanovnici Europske unije – švercovalo se !

Dragi moji. Dobivali su se paketi od rodbine iz San Pedra!

A imalo se malo i zaliha od prije rata !

Tih pedesetih i ranih šezdesetih moga si u izlogu vidit najnovija dostignuća tehnike cilog svita, najlipše pupe iz Trsta i čuvene gondole venecijane koje su znale i zasvirat “O sole mio” , pa čudo od tranzistora koji je ima najmanje osam malih tranzistora unutra! A bija je skup!

Moj Čina bi reka da ga je i Komisiona prehranila jer su mu starci dobivali pakete iz Amerike pune najlonki i kave koju bi nosili u prodat u Komisionu. Imat najlonke – prave svilene – bila je u to vrime lutrija za svaku lipu, smišnu curu.

Koji potresi? Koje boleštine? Ništa nije bilo gore nego kad in je pukla nit na najlonki…..morale si odma ić do Knezovice koja je brdo love zaradila „popravljajući „ najlonke. Posebna makinja bi izvučenu ili puknutu nit sredila ka novu. Čeka se red, a više ti je vridilo nju poznavat nego doktora.

Jedan mali obični izlog bija je za me i za pustu mulariju prozor u svit. Stojiš isprid cakla, a unutra srebrni kaubojski pištolj na baline, do njega prave staklenke franje i bonjolice, a kad je prvi put zablista pištolj starter… Jebate, nisan oka sklopija bar po miseca maštajući ća bi napravija šnjim da je moj.

Unutra kad bi uša s desne pult, a iza bunde, kaputi, jakete, a pod caklom pulta nama najdraže – sve vrste tehnike onog doba i igračke, igračke, i samo igračke…

Znali smo i šefa i radnice. Sićan se šef se zva Božo, volija je ić u tiće i koliko se sićan bar je jedan grdelin piva u radnji.

Ne smin zaboravit rebatinke. Je da su bile skupje nego u švercera na našem Ponte rosu, ali su imale račun. Ko je u ono vrime nosija LEE i pušija Česterfild bija je frajer i po.

Jednom sam naletija na franje bonjolke. Moran vas upozorit da dica u ta vrimena nisu puno skitala van svojih granica. Ritko bi dite Geta preša Marmontovu, a i obrnuto, dite Varoša nije imalo potribe prič na drugu bandu. Bonjolke san u Komisionu kupija i drito ipred škole Manuš -to je sad po ovim ludašima Dobri – prodava za duplo!

E, da san tako nastavija…

Radnja je bila čuvena i u svitu – onom iza „željezne zavjese”. Tamo je priča kolala o jednoj smišnoj prodavaonici u Splitu di se moglo kupit svega stranjskoga. Mali miljun turista iz Češke, Mađarske, Poljske, a mogli su izać iz zemlje svaki dvi tri ili više godina, organizirano je dolazilo u najlipji grad na svitu i okolici samo radi kupovine rebatinki i najlonki.

Kad boje razmislim svako je dobija neku spomen ploču – osim te naše smišne radnjice.

Nestala je tiho, ka šta danas nestaju mali pred velikim . Otvorila se Prima kraj kina Centrala.

Robna kuća puna svitla, Doli slatkiši i delicije, gori konfekcija, postoli, borše, najgori tehnika, sport i ploče.

Sve si to razgleda vozajući se čudom tehnike. Čeka se red za prve pokretne skale u Splitu.

Naša mala radnjica nije imala šanse preživit. Privredna reforma je učinila svoje.

Krajem osamdesetih – litnjo doba – dođe do nas kraj Svetog Frane čovik srednjih godina, smišan čovik u kratke gaće od rebatinki.

Lošim engleskim sa mađarskim akcentom pita nas di je ovdi negdi radnja u kojoj je on kupija rebatinke prije dvadesetpet godin. To je govorija i pokaziva na ostrižene kratke gaće na sebi. Dvajspet godin je on nosija rebatinke! Nakon pustih godina doša je ponovo!

Koji je on bija frajer u ono vrime u Mađarskoj!

Više je okrenija ženski samo na etiketu Super Rifle nego neki danas sa 35 metarskim jahtama.

Je, malo smo ga zajebavali. Nismo mislili da će se ploča okrenut i da će dvajspet godin kasnije bit obrnuto. Ali to je neka druga priča.

Nema više.

Namistija novu ,lipu ,tanku ,stočetri centimetra dugu ili široku, kliknija na traži i programa ka u priči…..
Sve blišti! Sto koluri, jedna lipša od druge. Digitalija!
Pogledam onu staru, na podu. Poaala kolika je! Kako san je doveja do doma? Nema joj ni pet godin, a već mi pari ka da su je radili prije sto godin.
Blažena kartica i 12 rata. Televizija s katodnom cijevi. Fuj!!!!

A, je čovik govno! Zaboravi koliko je truda, novaca,kredita mora skupit za onu „Prvu“ televiziju i radi koje je bija manga u zgradi di je živija .
Za moje mlade prijatelje, to je prahistorija i kad im rečen da je to bilo prije pedeset godin, zakolutaju očima i ne viruju da su to vrimena kad se moglo živit i bez nje, velike magične kutije, tevelizije kako je govorila moja Nona.

Krajem šezdesetih Split još nije moga gledat domaći program televizije .Nije bilo sinjala. Je da je program u Jugi počeja kad i u Italiji, ali su oni bili malkice napredniji. E, baš u to vrime Baja/ ondašnja Alfa i Omega Splita/ je donija odluku i napravija na Kozjaku mali repetitor pa se moga vatat RAI i poslušat lipe pisme San Rema. Nije bilo puno televizija i većinom su bile u raznim društvima i klubovima.

Sićan se lita šezdesete. Olimpijada u Rimu. Mi, dica bi sili na pod ispred kutije, ormaruna u kojem je bila ta magična stvar. Iza nas odrasli na katrigama, a sve to u Invalida na Pjaceti, tamo di je posli bija Mozaik. Čekala bi se većinom utakmica baluna . Gledali smo neku trku. Nama je u glavi ostalo da crnci ne mogu izgubit/ to je vrime Abebe Bikile/ i odma smo počeli navijat za jednoga . Spiker je parla na talijanski i ne virujen da ga je iko u sali razumija, a mi smo navijali ka da je naš. Doša je zadnji, nismo mogli virovat! Neko nas je zajeba kad je govorija da su crnci najbrži na svitu!

Godinu kasnije ili dvi doša je naš program. On je doša, ali televizija nije bilo. Tribalo je love i love, kredita i dva jamca da bi se kupila. Ko je u to vrime ima, bija je najboji čovik i susid, bija je jači od doktora i popa. Svaki dan bi prije dnevnika, tamo oko osam uri, cilo susidstvo s katrigama dolazilo kod njega i zablenulo se u to čudo. Ma, bilo je vlasniku drago ča jedini ima, ali isto je jedva čeka utorak kad programa nije bilo . Ne triban vam objašnjavat zašto. Jel me možete zamislit kako s materon trčin do Vicka / dom Škvera/ gledat Mendu i Slavicu. Sist za stol, dobit crvenu narančadu i gledat, gledat, gledat.

Još nije stigla u nas .Počeli smo se dilit na one koji imaju i one koji se ne smiju niti zakarat s njima. To je bija početak pada sistema! Moji bi, bar jednom u šetimanu, išli kod Kragičevih. Deset dek kave, fritule ili krostule bi bilo ka tiket za uć i gledat televiziju koja se nalazila u tinelu ka malo božanstvo pokrivena svim mogućim merlima, a na vrj bi stala gondola. Iza bi gorilo svitlo, a mi bi sidili u mraku. Svak je mora imat krpe krpare pod nogan /ne mogu se sitit kako su se zvale /da se nebi parket uništija. Šta san mrzija te krpe ali ko je smija šta reć staroj Anki Partizanki, glavnoj i odgovornoj Kragički . Javili nan da dojemo, bit će program u boji jer su nabavili filter. Odma smo se spremili. Na ekranu komad prozirne debele folije. Doli zeleno, gori plavo, a u sredini svitlo kafeno. Čudo neviđeno! Jedva si čeka kaubojsku seriju i scenu di kauboj jaše kroz preriju. Oula, jesi vidija koluri, a?
Koliko ti malo triba za sriću.

Mi ,doma, smo se još skupljali nedijom i slušali na radijo Veselu večer, ali nešto se kuvalo. Svi su šapjali, ništa ih nisan razumija. Šapjali i stalno okretali glavu prema meni i nekako me veselo gledali. Nisan ima pojma . Sićan se, puvala je bura. Zima ,šest uri uveče, ni pasa vanka osim nas dice koja se vraćala iz škole. Zvonim na vrata, čujem veseli smij. Otvore se vrata, smija nema. Svi me gledaju ka neko čudo i svi furbasto nasmješeni. Uletija u kužinu, kad tamo u kantunu ONA.

Kad nisan umra od sriće ti momenat, nikad neću. Uša san u svit onih koji je imaju! Nikad prije ni posli,samo ti dan svit mi je izgleda ka Diznilend! Sve san gleda otvorenih očiju. Najveći čovik,ma ka Tesla,bija je susid koji je zna napravit,namistit i spojit antenu. Koja lipa slika,sa malo sniga ,manje nego u susida. Sva dica iz sa Pjacete su dolazila nedijon gleda crtane. Paja,Miki i Šilja bili su ka, ma kaaa, jeli, ono… ne može se opisat. Kad je umra Volt Dizni ,nismo virovali jer se svaki put pokaza na televiziji na početku crtanih. Baš me njegova smrt rastužila i bilo mi je drago kad san čuja da su ga smrzli u neki frižider čekajući neka boja vrimena i medikamente koji ga mogu spasit.

Ta prva je dosta i trajala bez kvara.Prenosila je i prvenstvo baluna u Engleskoj i to prvi put direktno.Vidija Pelea kako ga cipaju Bugari, golove Eusebija,braću Čarlton i prgavca Stajlsa. Preživila je i veliku utakmicu kad smo mi /ondašnja repka, prvenstvo Europe / skinuli Engleze i kad nas je u finalu sudac Dinst zajeba. Doša je dan kad se nije tila upalit.
None,kraj špahera,odma je dala dijagnozu: „To van je,kad ste je stalno palili i gasili!“

Nećete virovat koje je veze tribalo imat da van je serviser popravi isti dan. Ko je poznava servisera,bija je jači nego ….a štaš poć govorit. Donija bi je,skrušeno pognute glave ,prida tom bogu od čovika.

„Ča jon je?“
„Neće da upali¨! NI sam ne znam zašto,a juče je gorila!“
„ Ha,- pogleda bi te onako iza pulta – dojite sutra,vidit ćemo ča joj je.“
„Fala lipa „ izašli bi onako ka da je isprid nas bija Sulejman .
A sutra,niko sritnij od nas. On nas je pogleda,počeša se po bradi :
„Eno je ,popravija san je.Riknula svića PCL 82.To će vas doć…….“

Itnija je cijenu ali nas nije bilo briga jer ONA je ponovo radila! Malo,pomalo ONA je postala najvažniji dil familije. Bez nje nisi moga ni dan.
Kad bi nešto priča a niko ti nije virova, samo bi reka :“Rekli su to na televiziji!“ A kad se doznalo da moreš gledat privatne talijanske programe i u kasne sate priko njih porniće, nastala je navala na VHF antene, stupe po tri četri metra, pojačivaće signala Ofel, Fracaro i normalno meštre koji su za dobru lovu namištali antene prema Italiji tražili prvi, drugi ili ko zna koji ban…

Koliko san litnjih noći probdija vatajući Kapodistrija,kanale činkve,Italia uno, tv Pulja…….Nije bilo dana da muški dil zgrade nebi dolazija na krov i teracu micat antene prema „onom“ najbojem signalu. Tija bi nastavit, ali to bi bija jedan lipi životopis nje, te velike magićne kutije koja je, šta je više starila, bila mlađa i lipša. U neko vrime dobila je i boju ka mladica, postala lakša i vitkija,evo sad je gledan ,tanka i vitka ka manekenka,je malo ladna,neonska…nema više onog živog u njoj, nema sniga ,nema iskrenja, nema ni Malog ni Velog Mista.
Moran na kraju nešto reć i to ka zaštićeni svjedok.

Dica mogu bit zločesta, to san se i ja uvjerija . Već san van reka da su dica iz Geta,ona koja nisu imali televiziju,dolazili kod mene gledat crtane . Tog lita bija je hit Dizni i njegova serija crtanih i igranih filmova.Za igrane nismo puno bacilali , tili smo gledat samo crtane. Čekala se nedija . Dica su dolazila,sila na pod i gledala. Ja san bija jubomoran i ljut . Šta oni imaju gledat na moju televiziju ,moje crtane!

Jedne nedije,ugasija san svitla,sakrija se. Oni su zvonili,zvonili,zvonili. Nisan in tija otvorit! Neće oni gledat ,neće,neće! Tu noć san plaka. Više nisu došli.
Nema više.

Bilo je to vrime kad san se malo uzjogunija i cure su mi postajale sve draže i draže. Nije mi bilo jasno zašto i zbog čega se te iste cure nisu smile pibližit nama mulcima prije godinu dan. Igrale su se posebno, a najveća kazna u školi je bila kad te je učiteljica za kaznu stavila u istu klupu s ženskom.

Ajme sramote!

Čudin se i uvik ću se čudit američkim dičjim serijama di dica odma misle na one šporke stvari i gledaju ženskice ka objekt njihove požude. Je san lipo sročija, a?

Koliko se sićan, s nama se mogla igrat samo cura koja je u najmanju ruku bila al-pari s nama. Negdi mi se u tilu upalilo crveno svitlo i … Jeli? Počeja san na kupanje nosit knjigu – kolafinta, i neš virovat šugaman! Vidija di je ona, sija na šugaman, otvorija knjigu, zapalija Filter 100. Da me ko sinja parija bi mu ka najveći kurbar kojega baš danas nije voja ništa radit.

Ona bi se zaletila, začepila nos, ka svaka fina i poštena cura i skočila nanoge. a bi onda dvi tri minute kasnije, ka nije me briga, sta na kavalu i još dvi tri minute, ka ono – ala dosade, gleda negdi u daljinu. Čeka san momenat kad je pogledala gori. U cencu, ona pogled gori – a ja lasta i doli. Koja smišna mala. Imala je i sestru , još boju ali premladu … – Vidi mene premladu, ja drugi srednje. Malog anđelčića tija uvatit na baketinu, pa izabra knjigu! A, ludeee! Ja ka mačak oko vruće kaše – nit kuša nit izija.

Taman u to vrime na Zvončac doša cirkus. Čuvena Moira Orfei. Pričalo se da ima konje koji su trčali u Ben Hura. Četri bila i četri crna konja. Počeja se dizat šator – strka,vika. Svi smo s kupanja na punti Zvončaca došli gledat to svitsko čudo kako reste na ledini pod Sustipanom. Došle su i cure. Zatelebale se u lipe i smišne čokoladice, pardon Talijančiće. Adio pameti. Oni moj anđelčić posta vražić u samo jednu noć!

A ti Joke drž se knjige!

Obeća san san sebi da ću kad tad uvati koju Talijanku i „osvetit“ se! Nisan bija baš neki lovac na strenđerice, ka neki, ali san se osvetija! Čudin se i čudit ću se koliko možemo lagat! Stojin na Rivi s ekipon malo i puno starijom od sebe, kad oni pričaju – pari se da ni jedna strenđerica, strana i domaća, nije prošla kroz Split a da nije platila buletu. Kakoš im virovat kad ne znaju di su bile ambulante za kožne i ostale bolesti u Splitu u to vrime! Da prostiš, nijedan nije zaradija „poštenu“ bolest…tss!

Ima san dobru ekipu. Nas tri, jedan u crvene, drugi bile, treći plave – spido mudantine . Malo san ima problem, jer diš nosit očale. Ko je vidija čoravog lovca! Po stvari mi je, nažalost prošlo, ajmo ča reć, neoštro. Imali smo bazu koja je uvik palila. Sve strenđerice su nekako drugačije gledale na nas kad smo ih odveli pokazivat znamenitosti naše grada.

Možete se smijat, ali dosta njih je ostalo i više dan u Split samo radi toga našeg pokazivanja. Smišno sad zvuči, ali smo išli š njima i na misu. Nisu nan tili virovat da mi možemo slobodno uć u crikvu. Neke su mislile da ondašnja vlast drži stražu, mitraljesko gnizdo, i upuca svakog ko se približi od domaćeg svita. Normalno da smo govorili stranjske jezike. Svaki od nas razumija je bar dva, a natuca na tri svitska jezika.

Prvo bi ih odveli do Marka i pitali ga: Šjor Marko, ove cure traže sobu. Jel ima di, a? Marko, rečeni Marulić pogleda u libre i odgovori: Neman tot ništa. Ajte do Grgura !

Odvedemo ih kroz kalete na Zlatna vrata i isto pitamo našeg Grgura. E, dico, puno sve. Ajte vi do one kuće tamo. To van je zadnja šansa! Prstom pokaže di triba ić.

Došli kod te zgrade, a na zgradi tip koji nan vrlo zorno pokaže jel ima ili nema slobodnih soba!

Kako je reka ima k… od soba, to smo im objasnili tako da smo in odma usput pokazali pišu našeg Grgura, koji se u svoj svojoj veličini baš tu u blizini pokaziva.

Ako su naše strenđerice s osmijehom prihvatile našu pričicu, bija bi posli ajram – bajram.

Ćića mića – gotova priča.

Nema više.

Cilu noć san tija bit budan, sutra je Sveta Luce i zna san da će mi nešto donit ispo kušina. Nećete virovat, ali san isto sumnja da će ta smišna Svetica baš meni donit dar – i to po noći.

A biće da san pet, deset minuti drža otvorene oči i ćao bela – ni ovi put nisan dozna.

Jutro, ka da san zna da se dan dili na jutro, pripodne, podne,… stavin ruku ispod kušina, kad ono, ono kad misliš da nima lipje stvari, kad srce zabubnja ka Bunbal (to van je najveće zvono u Sv.Duje) prid tobon kutija, lipa da ne more bit lipša, a u njoj kaubojski srebrni kolt na baline, opasač od kože, tri plastična metka na leđima!

Oala, jebate! Taki ni Perajica nije ima!

Moga san ga nosit vanka? – malo morgen! To je donija barba iz Trsta!

Jo da mi je bilo znat onda koje je to čudo zvano TRST!

Sve lipo ča san onda vidija bilo je iz Trsta. Sve ča je vridilo – kupilo se u Trstu.

Ma doznat ću kad tad!!!

Na našoj Pjaceti glavni je u to vrime bija mali Perajica kojem je otac đirava po Trstu i stalno mu donosija, za nas, svaka čuda od lipote!

Sta bi tako on na skaline od crkvice, pomalo vadija kutiju cigareti žvakalica, polako skida papir jer je tu bila i slika igrača talijanske lige i to u bojama i stavia je u usta. Koji lipi miris bi se čuja dok bi on žvaka, žvaka, žvaka…

Ako si tija koju moga si je kupit ili trampit za slije, cente ili bilo ča drugo šta bi bilo kurentno u to vrime.

Prvi put smo onda vidili Tex Vilera, Kit Carsona u stripu i to isto u bojama. Je san bija jubomoran!

A doma je bila procesija kad se iz Trsta nabavila gondola Venecijana i pupa koja je cili dan stala na bračnu posteju. Moga je ko uć i činit pizdarije po dan,al ona je stala ka vladarica – krevet pokriven zamalo merlon, bavul isprid, siha i okrugli stolić sa dvi katrige.

Znalo se, deveti misec, prvi dan škole… kupilo bi se u švercera – kojeg si zna i koji te nebi zajeba – rebatinke, večinom Super Rifle. Iša bi u školu ka puvander guštajući u novim rebama bez obzira ča je još bilo vrime o kratki gać. Noge bi se utoplile, malo pomodrile od plave piture novih reba. Mogu zamislit učeteljicu kako pada u afan od pustih lipih mirisa kad bi ulazila u razred.

A gušt kad bi dobija đemper koji je bija lip ka slika sve dok se nebi opra. Zna si da je kupjen na Ponte Rossu, čuvenom trščanskom trgu di se kupovala i švercala bofl roba.

Čeka si dan kad ćeš i ti otić u taj raj kupit sve ono ča ti triba i ne triba.

Cili svit je proizvodija i sve to si moga kupit u Trstu. Koji magacini, koji pametni trgovci. Nije bilo robe koju bi mi tili a da je oni nisu imali!

Trst je izgleda ka najveća robna kuća na svitu koja je čekala subotu i nediju i navalu s naše strane judi, koji su puni love kupovali sve ono ča triba i ne triba – za se ili za šverc. Koja sveta nedija, prvi dan im je bija neradni.

Doša je i ti dan kad smo se uputili u Trst.

Znali smo di ćemo ić! Svak je iša u Upima, Đovanija, Coina,na Ponte Rosso, a mi smo – iako nam je bilo prvi put, morali odma po dolasku skrenit u Via San Nicolo i posjetit prodavaonicu muške robe čuvenog Imbre Mešinovića.

Dobili smo upute od stariji. Svaki iz naše klape, a virujem i iz cilog Splita, mora je kod Imbre Meše kupit bar košuju, ako ne i prvi veštit.

Koji lipi veštit mi je utrapija! Nisan se ni okrenija, a već je govorija da nikad lipši veštit na lipšega fakina nije vidija. Ka poklon mi je da košuju pakiranu u celofan i normalno kravatu, koja je jušto bila pogođena!

E, u taj veštit san se i oženija. A košuja? Čin je izašla iz celofana bila je – za škovace.

Šta si još kupija – an?

Postole, mokasinke, ručni sat Darwill, Leviske, doma nožice za rizat kokoš i Bruklin žvake od lira ča je ostalo – ka za prvi put.

Od svega,ostale i još vride nožice za rizat kokoš.

Nisan ima mota za šverc pa ne mogu ulist u finte i „mračne“ puteve tog lipog zanata koji je othranija, zamalo obogatija, dosta svita u mom lipom Getu. Ali kad bi se sitija svega, moga bi napisat – ajmo ča reć – lipu malu serijicu zgoda i nezgoda.

Ajmo na preskok.

Prijatej kupija novog stojadina i zaputili se u Trst. Lako je bilo uć doli do đige, ma lako je bilo i kupovat – ka falilo love, malo morgen – ali pa mrak, počela puvat bura i to sa snigom. Ajme! Dočeka i ja čuvenu tršćansku buru!

Ma kud smo ono ušli u Trst? Diš izać? Eno livo, livo idi!

Skrenuli livo, a ono prema nama auta!

„Majko moja!“ – jaukne moj prijatelji i naglo skrene udesno friško kupjenog mezimca.

„Prego, sinjore, kome a Fjume (to ka Rijeka)?“

„Primo strada, sinistro.“

„Molto gracije.“

Odosmo mi kako nan čovik reka ne znajući da postoji misto Fjume u njiovu Vlajland.

Jebali ježa u onin pustin planinan iznad Trsta. Sva srića da tamo ima dosta Slovenskih sela pa nan judi objasnili da drugi put pitamo za Rijeku, a ne za Fjume.

Sad da vam još ispričan kako nan je izgorija botun za upalit duga svitla i da smo morali prispavat u motel na granici, pa po magli bez svitala ujutro, jedva doć do Rijeke i kupit botun vridnosti sadašnjih 100 kuna, za upalit svitla. E, baš neću!

Drugi put došli autobuson prid granicu. Stali u red za carinu svi onako prefrigano, oćemo tit zajebat carinu.

Moj kumpanjo nosi boršu, boje reć ruksak pun pizdarija kupjenih doli u Trst. Stane kraj carinika i hrabro kaže da nema ništa za prijavit. Možda je u tom momentu carinika obasjalo neko čudno, vanzemaljsko svitlo ili je moj kumpanjo bija oni svaki stoti koji po naredbi „onih“ odozgo može mukte proć. Šoma dela šoma, nije triba platit ništa!

Okrene se prema meni, namigne i…, i umisto priko granice, on se vrati na talijansku stranu!

Je da je malo više bumbija, ali di mu bila pamet!

Mora je ponovo prid carinika. Drugi carinik. Nije bilo milosti. Platija buletu. Zalud je pizdija da je on već proša carinu. Zamalo ga nisu i zatvorili. Ko mu je moga virovat!

Moja prijateljica išla s malom kupit pupu – onu lipu koja je mogla govorit, zamalo šetat, koja je mogla pikit, zamalo ka živa. Koštala je -boje ne pitaj! Mala zagrlila pupu, ne pušta je. Carinik pogleda malu pa je lipo upita:

“Dušo, jel to tvoja lutka?“

„Je, mama kupila.“

„Sigurno je platila puno?“ – onako, furbasto zapita carinik.

„Nije, bila na skonto 20 maraka.“ – odgovori mala.

Mama iza nje odahne! Sve ča su se dogovorili mala je napravila! Nije se smela ka Bepina. Carinik namigne mami i pusti ih. Jel to radi male ili mame koja nije bila za bacit, vrag će ga znati?

Moga bi ovako do sutra. Svi mi imamo zamalo iste štorije.

Nećete virovat, fali mi! Fali mi oni Trst di san iša kupovat sve ča nisan moga kupit doma i priko toga!

Neš ti gušti kupovat sto metri od kuće!

Di su one trapez rebe, safari jakete od falše antilop kože, Pino Silvestre, Old Spice, klik klak, limenke Coca Cole, Johnny Walker, vijetnamke, tunje, udice, rezervni dijelovi za makinje, baterije, manistra, parmezan, žvake …

Triban završit s nečin originalnim.

Moja ekipa s Pjace uveče ili ispred banke ujutro, igrala je sportsku prognozu i to velike sisteme.

To su bili doktorati. Zamislite kombinaciju, tri fiksa, tri dvoznaka i tri troznaka ili skraćeni sistem, četri dvoznaka i četri troznaka… i nikako da naleti kolo s dva-tri velika iznenađenja pa da bude love ka škaje!

Svaka subota se računalo, pisalo, prognoziralo, uplatilo. Nedija je bila samo za slušanje utakmica priko radija. Ponediljak analiza – ko je ča falija ili pogodija.

Igrali su velike sisteme zajedno. Velika lova je bila u điru.

I doša je dan kad im je sve uletilo. Sve su pogodili! Čeka se rezultat iz Zagreba, Dinamo kontra Želje. Tribalo je bit neriješeno. I desilo se! Bukal glavon sa dvanajst metri zabija. Neriješeno. Veliko, zadnje, iznenađenje je pogođeno!

U prvi dan doznali koju lovu će moć dignit i odma brzojav čestitke poslali Bukalu.

Skupili lovu, podilili i svi zajedno pravac Trst.

Da su išli samo u kupovinu nebi se niko osvrnija, a ni ja ovo pisa.

Jesu, kupili neke sitnice, a cilu lovu uložili u talijansku sportsku prognozu Totocalcio – ili tako nekako.

Nisu se doma vratili dok nisu sve izgubili!

A bilo je love za popizdit!

Nema više.

Filed under: Joško Bonačić, Kultura, Srča srca Tagged: carina, carinik, granica, Joško Bonačić, rebatinke, Trieste, Trst, šverc

Bilo je lito. Ja sa svojih pet – pet i po godin spustin se niz kaletu držeći čvrsto u ruci aluminijske kovanice sve od jednog ili dva dinara. Bit će bilo dvi tri banke.

Sinoć se igrala tombola u Sirkovićevih i nona mi, zadovoljna jer je dobila dvi tombule, turnila tu lovu.

Jedva san dočeka jutro i, kako san već reka, niz kaletu pa na Peristil u trafiku.

Trafika Borbe bila je lipon di je sada banka, na misto od bombi porušene zgrade.

Onako ozbiljan, ka da san popija pamet cilog svita, pružin ruku s lovom – „Jedan Kekec“.

Ona ča je prodavala vidila je samo ruku i možda cuf koji je stršija .

„Jeli mali, znaš li ti čitat, a?“

„Aha.“

Uz smij dobi Kekeca.

Nisan ga otvara sve do doma. Vraga san zna čitat, a nije mi ni tribalo. Slike mog omiljenog stripa su govorile više nego riči koje su se natiskivala u onim bilin oblačićima. Obožava san miša Krcka i njegova neprijateja pantaganu Antracita.

Ima san gušt (vidi mene – gušt) sist na bukalin, otvorit Kekeca i zadivljeno gledat i zamišljat šta radi i kako se bori moj junak Krcko.

Još iman sliku. Sidin na bukalinu, iznad mene na brokvi listovi Slobodne isičeni na miru ka toaletni papir, u ruci Kekec broj pet, a na naslovnoj strani velika slika Antracita. Da me je ko vidija reka bi:

„Ma vidi onog pametnog malega, bit će nešto od njega, samo da ne pokvari vid od pusteg čitanja!“

I obistinilo se bar nešto, očoravija san!

Zavolija san strip.

U Slobodnoj je izlazija svaki dan Crni jahač, Trojica u mraku … a junaci poput Starog Mačka, Polagane Smrti i Crnog jahača su me učili što je dobro, a što zlo.

Sičan se cilog stripa Posljedna pustolovina Starog Mačka i niko tužniji od mene kad mi je prijatej, suputnik, veliki borac za pravdu, Stari Mačak slavno poginija, a Crni jahač na konju Satanu i sa vjernim vukom Bartom odjahao u kišnu, olujnu noć…

Koliko je zimskih noći, onako prije sna, odzvanjalo u mojoj tintari : Zašto,zašto,zašto???

Najveći strip junak tog doba bija je Duh koji hoda ili Fantom, maskirani junak koji se bori protiv sila zla već četiristo godina.

Svaki momčić u Getu pedesetih godina tija je imat tetoviranog Fantoma na livom ramenu.

Doša bi se kupat na Želje, zna si di su Getani. Svaki drugi je ima tetoviranog Fantoma! Fama o tučarima iz Geta dobila je oni tajanstveni veo misterije.

U jednom dvoru, kraj špine (onda su imali špine sa vodom vanka) bija je na zidu nacrtan Fantom. Kad bi igrali na kukalo niko se nije tija po noći sakrit u taj dvor, koliki je bija straj od Duha koji hoda…

Plavi Vjesnik, lipi omladinski list, počeja je objavljivat stripove u bojama na lipom sjajnom papiru.

Nisi moga dočekat petak. Svi su bili zaljubljeni u Den Derija pilota budućnosti, junaka svemirskih prostranstava. Koji je to bija raskoš boja! Čitaš o Den Deriju i njegoj borbi protiv zločinca s velikom glavom Mekona, a u isto vrime traje „borba“ između Rusa i Amerikanaca ko će prije na misec!

Toliko nas je strip zaludija da smo svi, ama baš svi, u razredu počeli crtat stripove.

Sve teke su mi bile išarane raznim super mišićavim junacima koji su sličili malo na Fantoma, Supermena ili Betmena. I danas kad počnen crta, ruka se zaleti i napravi komad ruke pune bicepsa…

Strip bi počeja lipo. Prva stranica bi bila, gledano našim očima, fenomenalna. Pazilo se na sve detalje koje smo znali nacrtat. Druga stranica tako tako, a treća – već bi nam dopizdilo, prešli mi na karikature.

Divili smo se Koko Bilu, Umpah Pahu, Taličnom Tomu i braći Dalton, a Princ Valijant i Rip Kirbi su bili ozbiljni zalogaj za nas stripoljupce.

To su bila vrimena studentskih nemira, borbe za crnačka prava u najdemokratskojoj zemlji na svitu, hipi pokret je diza ruku s cvijećem za mir i ljubav. Pripremao se Woodstock, a kod nas se desilo čudo.

Bila je to šezdesetsedma kada je Vjesnik objavija elitnu strip biblioteku. Najboje da se nije zvala – Super Strip Biblioteka! Cila država je poludila. Svaki petnaest dana izaša bi po jedan broj i svaki put drugi junak stripa. Ljudi, dica, momci i cure čekali su red! Ej, ponovit ću, čekali red za kupit to čudo od stripa!

Čelična Pandža, Pauk, Komandosi, Agent Barracuda, Johnny Nero…

Ta biblioteka je nastavila s novin serijalom i onda je doša on – Alan Ford! – ostalo je povijest!

Čudan lik koji je opisiva onda ono šta se nama događa sada. Volija bi da možete ponovo pročitat onu epizodu o javnim i privatnim bolnicama. Nama je bilo smišno, parilo je ka neka fantastika. Nismo virovali da toga ima, i nažalost, sad se uvjerili koliko je Alan Ford istinit!

Listam internet stranice, prisjećam se svih onih strip edicija koje su izlazile… Ajme, koliko san love potrošija.

Ma ne žalim jer ko je moga platit gušt koji si ima kad bi ulazija u taj svijet pustolovina, fantastike, ljubavi i mržnje. Vječite borbe dobra i zla.

Ti sam i neotvoreni strip u ruci. Evo, zamalo san zasuzija …

Sičan se, počeja je izlazit u Slobodnu jedan čudan strip. Svaki dan po jedan kaiš.

Počelo je ka neka ekspedicija ide na Himalaje, onda drugi dan napravili logor, pa se počeli uspinjat…

Lipi, čudni neki strip. Odjednom našli neke tragove u snigu. Jedva čekali sutrašnju novinu, a ono još malo hičkok atmosfere! Čiji je trag? Ko je ta čudna životinja s tako neobičnim otiskom?

I doznalo se! Bija je to Yeti, ali ne oni tajanstveni himalajski čovik, već Yeti deterdžent! Svi smo poslali kragu i strip i deterdžent, ali je upalilo! Svi su ga počeli kupovat!

Da prostiš, tolika san bija zaluđen stripon da san, i kad bi iša u Kaštila, trka na njijovu trafiku vidit ima li koji novi strip – a luda čovika!

Ovako u ovo vrime prije četrdesetak godin služija san vojsku u Trebinju. Opalija zvizdan, ne moreš od vrućine ni Nikšičko pivo popit a da ti se ne stopli u ruci. Čeka san paket od doma. Lipo san in napisa da mi pošalju cigarete – šteku Croacije, alo, nešto spize i nekoliko stripova svake vele. Zaželija san ih se.

Po onom zvizdanu, priko poligona koji je bija dug, brat bratu, iljadu metri, zalaufa se dežurni desetar prema meni:

„Traži te dežurni oficir. Najeba si! Stiga ti paket i naša je nešto!“

Bija je ka red da se svaki paket otvori i onda „uzme“ nešto ka carina. Prešutno bi svi znali, i mi u vojsci i naši doma, da moraš stavit viška u paket, bar litru rakije, kutiju cigareti, pancete…

Nabraja san sve ča je moralo bit u paketu i nisan nalazija ništa „opasno“ za moral, bratstvo i jedinstvo, razvoj samoupravnog socijalizma…

Koji me kurac zove dežurni! Zna san da je bija još i MPV-jac, a to oće reć dušebrižnik partije u to vrime.

Uša san. Vojnički se, kako bi reka Smoje, imentova i čeka.

„E, moj Bonačiću! Umesto u biblioteku pa da čitaš knjige, naobrazuješ se ti meni i ilegalno u kasarnu unosiš kapitalistički elemenat!!!“

„Koji druže poručniče?“

„Pa,ovo!“ i baci po stolu hrpu mojih lipih stripova. Bit će mi doma skupljali po ciloj zgradi i poslali.

„Ne vidim, druže poručniče tu nikakvo zlo, to su priče o sukobu dobra i zla gdje uvijek pobjeđuje dobro!“

„Lepo, a kauboji i indijanci, ko je tu dobar i loš, a Bonačiću?! Nemoj ti meni taj kapitalizam ovako na mala vrata, razumeš?! Rekoh ti, bolje u biblioteku pa čitaj dobre, odobrene knjige!!!“

Mala san se onako getanski nasmija i već mi je poručnik tija nešto opet palamudit, ali san ga priteka:

„Druže poručniče, ako niste znali ja san jedini korisnik biblioteke u cijelom vodu, a i četi, što možete provjerit u Peše bibliotekara! I, ako mogu dodat, slažen se da su indijanci pravedni, a šta se tiče stripa kao neprijateljskog elementa možete vidit da su tu i stripovi Nikad robom i poznati partizanski likovi Mirko i Slavko koji veličaju našu narodnooslobodilačku borbu naših naroda i narodnosti!“

MPV-jac je osta zatečen. Ubija san ga u pojam. Neko me od mojih prijateja tija zajebat pa mi posla Mirka i Slavka i ostale junake čuvene srip edicije Nikad robom!

Zajeb posta spas. Da nije bilo Mirka i Slavka – ja najeba!

Ponekad promislim šta bi bilo da me okarakteriziralo ka klasnog neprijatelja koji je širija imperijalističku teoriju? Di bi mi bija kraj? Ajme!

Nema više.

Na po puta, od mračnih vremena pa do svitla na kraju tunela, tamo sedamdesetih postojale su skaline koje je svaki od nas u ranim dvadesetim mora proć. Nisu ni sad drugačije, ali su neke ispale i nema ih više.

Morete odma pitat: A koje su to? I sad moramo preskočit i školu, prve jubavi, prve poljupce, prva pijanstva…

Je, u pravu ste, i vi ste to imali, ali oprostit će te nama je bilo teže i lakše, kako se uzme ili kako se ispriča  priča o odrastanjima…

Moj generacijski kolega Mosor bi ispričao ovako, Ćićo onako, ja tako tako, ali svi isto jer u onom malom, smišnom Splitu vrtili smo se u istim krugovima tamo di nam je bilo lipo.

Jedino Mosora ne mogu razumit – da se iša kupat na Stinice, za koje ja, ka Getanin, nisan ima pojma da postoje. Reka bi – u ono vrime – jebi čovika koji se ne kupa na Želje i koji nije dokaza svoju muškost skačući sa „smrtne“ ploče na Katalinića brigu.

E, sad će te mi vi mulci sadašnje generacije reć: Nama je boje! Internet, facebook, Red Bull, bomba vina, pivuša, pa na zidić, oblejat se, jebavat mater upravi Hajduka…

More bit! Odma  vas mogu ubit u pojam samo s jednom rečenicom koju ću reć utiho, da ne pari ka da se falim: Alo.Gledam sam Ajduka kad je osvaja pet puta Kup i dva prvenstva zaredom. Beštima na suca Maksimovića radi onog u Ljubljani! Iša ga gledat čak i u Zrenjanin! Plaka kad smo gubili od SentEtjena i PSV-a.

Ej, vidija Galeba kako čuva Đajića, najboje livo krilo Europe, Juru, najboju desetku, Frfu, ajdučko srce… Neću dalje. Znam ih svi jedanaest plus dvi do tri zamjene  koje su ulazile ka po riceti (Boljat, Mijač, …).

A šta se tiče pivuše, u to vrime napravila se lipa tvornica piva, tamo di su se neki kupali (i sam ne znam zašto), na mistu tadašnje punionice piva.Ta piva koja se punila u Splitu dolazila je iz Karlovca i imala vik trajanja dva, tri, četr dana. Morala se popit ili bi se pokvarila. E na tom  mistu, a bila je to 70. ili 71., Split je dobija „svoje“ pivo – LEDERER!

Je smo bili ponosni! Dođeš u Zagreb i odma pitaš: Jedan Lederer! Znalo se odmah čiji si! Nećete mi virovat, ima sam praksu u toj tvornici i normalno, prvi dan sam doša, oni u bilim mantilima  me odma ponudili pivom i slanim pizdarijama. Od prakse ništa. Sva srića da je po razreda bilo tu  inače bi letija iz škole. Ovako nisu mogli po razreda potirat.

Ma i ja sam pobiga od onog  na početku, onog o skalinama…

Koju skalinu vi ne tribate više proć, a bila je u naše vrime jebena skalina?

Čuli ste za rić „Leva“. E to vam je  jednom riči – regrutacija.

U to naše vrime ranih sedamdesetih, u našim malim mistima slavio se generacijski odlazak na regrutaciju. Prolazija bi kroz Kaštila i na svakom koraku su bili, ka grafiti, napisane rići
Leva 71,  Leva 72, šta je značilo da te generacije muškića slavno polažu ispit  ka neke zrelosti, jer ko nije za vojsku nije ni za ženidbu!

E, a u Splitu su se dešavala mala čuda. Svjetska zdrastvena orrganizacija se zabrinula za mladi naraštaj Splićana koji su bolovali od jedne čudne bolesti koja se  manifestirala takvim simptomima da momak više nije bija ni za vojsku! Vidija bi momka od zamalo dva metra, sportaša,  po dana bi moga plivat, trkat, skakat a da se ne oznoji, a ono – nesposoban.

I da jadan – nego ti je bilo neugodno šta i ti nisi nesposoban. Svi su ti patili od upale srednjog uha pa me još i danas čudi, kad ih danas vidim, kako su mogli  preživit taku opasnu bolest.

Ali i tomu je doša kraj! Uvatilo puste doktore, referente, koji su za lovu izmišljali  boleščine i lipo naše  mlade Splićane spašavali  od muke zvane služenje JNA.

Nastala panika. Svi privremeno i stalno nesposobni ponovo su pozivani na preglede. Niko nikom nije virova! I baš u to vrime i mene dopade poziv na sistematski i regrutaciju! Skupilo se, u barake vojne bolnice vizavi  gimnazije  u Teslinoj ulici, svi generacija.

Jebate koliko svita! Ne smim vam ni reč ko je sve bija ponovo u mudantama isprid komisije. Nakon dvi-tri ure raznih pregleda doša sam u sobu di je jedan zastavnik, medicinsk brat, pregledava oči. Bolje rečeno, stavija bi nas na jedno misto i pita koje je koje slovo na tabeli iz njegovih leđa. Zaboravija sam vam reć da sam i onda bija čorav – nosija očale i u duši se nada da će to bit dovoljno da me proglase nesposobnim.

Malo morgen! Oni zastavnik mi naredi da skinem očale. Skinija ih. Pita on mene koje je ovo slovo? A di ću vidit bez očala!  Meni sve mutno, a on ne viruje!  Pita dalje, a ja ka mali blento govorim mu: Ne vidim! Na specijalistički folirantu! – on će. A tamo gužva! Svak ko je bija imalo sumnjiv (nosija naočale) iša je kod specijaliste! E da je to bilo odma  gotovo već se odužilo i do sedam uveče. Nikad doć na red! Joj da je bilo popit pivo! Doša i ja na red. Specjalist kad je vidija dno od boce na mom nosu shvatija je da sam čorav – ka šta i jesam.

E, sad on o najgore. Proglase me ograničeno sposobnim, ali sa služenjem  vojske! Posla sam kvragu sve one s upalama srednjeg uha, mantavicama i  ravnim stopalima. Oni doma, a ja ćorav u vojsku!

Baš na izlazu iz vojnih baraka sretnem prijatelja.Bija i on na pregledima. Šta je? Di ćeš?

U Kruševac. RKB zaštita!

A dobro, moglo je bit i gore!

Znaš, pitali su me, da kad sam već završija faks, da li bi tija uć u  Savez komunista!

I šta si im reka?

A, bih – reka sam im. Ako Bog da! – odgovori moj prijatelj ne shvaćajući koju lipu sentencu je reka u ona dobra, lipa, mračna vrimena..

Nema više.

Cila zadihana i uspuvana mater mi dođe doma i reče: „Ajde, rišili smo to. Možeš ić u nediju sa školom u Omiš. Don Ante je reka da češ se ispovidit slijedeću subotu dan prije Prve pričesti.“ Pa mi je kamen sa srca. Moga san na izlet sa školon ka četvrtaš, vozit se onim autobusom na kat .  Išli smo vidit čudo neviđeno. U kanjonu rike Cetine te je godine puštena radit hidroelektrana Zakučac i svak je tija vidit te tunele i turbine u srcu Mosora.

Koja je to bila muka kad san dozna da bi se istu nediju mora ispovid i cilu sedmicu ne grišit kako bi u drugu nediju primija Prvu pričest u Svetoga Duje. Nisi smija ni na jednom mistu zafrknit, jer vamo bi dobija ukor od učiteljice i ko zna ča još, a na drugom je bila veća opasnost od božjih strila koje bi me strefile da se nisan ispovidi. Mogu re da me je bija uvatija veliki straj . Sva srića Don Ante je bija pametan čovik i napravija je uslugu, ne samo meni, nego i Kondiću koji je iz mog razreda jedini pohađa vjeronauk u Svetog Filipa.

Uvati me smij kad danas nakon 50 godin promislim da san ja, stara „komunjara“, jedini, sa mojim Brzin /tako je nadimak Kondiću/ bija od sva četiri razreda škole Nenad Ravlić na vjeronauku. Bili smo zamalo crne ovce, jer te godine uletilo je mali vagun novih učenika, mahom dice oficira iz nebodera koji je Pomgrad izgradija. Ko je smija šta reć!

Cilu godinu smo svake nedije išle na vjeronauk. Čini mi se nas je bilo desetak iz Geta. Druga dica su se igrali, a mi po dvi ure u Svetog Filipa Nera. Malo su nas čudno gledali i pomalo bižali od nas. Posli tek, kad san odrasta, shvatija san da pola dice nije išlo jer su im roditelji čekali stan, bolje misto na poslu, ušli u partiju i ko zna ča još, a ona druga polovica bili su dica oficira ili nečeg drugog. Mogu van reč da je isto bilo interesantno i da je Don Ante zna lipo pričat. Još smo u to vrime gledali priko dijaskopa Križni put i Muke Isusove, i to u bojama, za razliku od škole di je sve bilo crno-bilo. S nama bi priča o filmu „Starac i more“ koji je igra tada u Splitu i s ponosom priča o borbi čovika i prirode, dobra i zla. Takve priče u školi nisu bile u nastavnom programu.

Na pjaceti san bija popularan jer san ka hrabar jedini iša na vjeronauk. Ostala dicu su me molila da ih naučin krstit se kako bi mogli uć u crkvu za Uskrs ili Božić, jer san in reka da je to ka karta za uć.
Jednom smo, na Cvitnicu, našli vriću punu maslinovih grančica i stali ispred Svetog Domenika, jednu ruku sakrili ispod košuje i prodavali grančice.

„Mali, jel blagoslovljena“?
„Nije šjora. Tribate uć i blagoslovit.“
„Evo ti pet dinari siroto dite.“

Šoma dela šoma bija san na izletu u Omiš. Vidili velike turbine, obišli tvornicu manistre i tvornicu mudanti, bili i u Radmanove mlinice. Sićan se kartonskih tuljaka od konaca koje smo dobili. Meni je izgleda ka dar, a njima je to bila škovaca koju bi i tako bacili. Nećete virovat, ali bar pet godin san izmišlja igre di san moga koristit te rokele. U subotu san se ispovidijo, a u nediju, obučen ka anđelčić, primija Prvu Pričest. Mala siva jaketica, kratke gače, bile rukavice, bile dokoljenke i bile postole. Stvarno, lipi mali! Je me bilo straj da hostiju ne taknen zubima i da je ne počnen žvakat. Morala se otopit u ustima jer drugovačije ne važ. Nima oprosta grija ča san ih napravija pusti godin života u griju.
Za petnajst dana bila je Krizma. Tribalo je nać kuma, Jebate, niko nije tija! Trč, nedaj, pitaj, moli…

Najzad prista naš podstanar. U to vime svak ko je ima viška sobu ima je podstanare, većinon radnike škvera iz bliže okolice Splita. Čovik je prista. Pa nan je kamen sa srca, a meni je bilo drago jer mi je obeća poklonit penkalu na tintu. Više san mislija na penkalu – koju su moji čuvali za velike škole – nego na scenarijo koji smo uvježbavali u svetoga Duje. Bilo je ka po špagu.Znalo se ko prvi a ko zadnji ulazi u katedralu. Divojčice sve u bilo, a mi muškići u sivo-bila odjelca. Lipo nas je bilo vidit, ča je je. Svak je drža šteriku i bija sa svojin kumon ili kumom.  Gledan danas sliku svih nas sa Peristila i žaj mi je ča ih pola neznan, a polovicu san zaboravija – sliku sa kojon san dobija bar desetak okladi tamo ranih devedesetih. E, kako? Lipo!

Kad bi počela velika rasprava o grisima prošlog sistema odma bi se uvatili onog da se nije moglo u Crkvu ić, ni molit se, ni ispovidit. E, tu san ih čeka i dokaziva da se moglo ko je tija! Lipa fotografija nas u bilo, na Peristilu prije više od pedeset godin, to je dokazivala. Smišno je što su to isti oni koji u moje vrime dječaštva nisu tili ić u Crkvu – iz ko zna kojih razloga. Sad se oni čude, kako ja, za njih „komunjara“, iman sve potvrde od Crkve i to iz tamnog vrimena, a oni nemaju! Isto san zaključija da san neke stvari uvik radija u krivo vrime! Lipi moj, a kako si preša na tamnu stranu? Ti tamo, a oni svi amo? Porok, drugovi i drugarice! Porok!

Bija je to četvrti razred osnovne. Mali se upalija i mislija da će postat muško ako zapali španjulet. Lipo bi tu i tamo ukra cigaretu i u škuribandi zapalija ka veliki. Sve je bilo lipo i krasno.  E, došlo vrime ispovidit se. Moraš govorit istinu! Ko će don Anti reć da pušin! Ajme! Pametna glavica je zaključila da je bolje škivat i činit fintu da san se ispovidija. Tako je počelo. Tamna sila me je preuzela!  Ajme!
Nema više.

Čekaj, ima još! Sitija san se moga prijateja koji mi je ovo ispriča:
„Ono kad smo bili dica, po cile dane smo se igrali, zafrkavali, činili velike i male grije. Znaš ono, beštimali boga, mater, lagali, krali susidu trišnje, šljive, smokve, ponekad picali i tako to…“ Zajedno smo se i išli ispovidit u Svetoga Frane i za kaznu i za oprost grija izmolili očenaše i zdravomarije… Zamisli sve smo zajedno radili, ja dobijem po deset zdravomarija i deset očenaša, a oni po jednu!

„Kako? Zašto?“ – pita san ih!
„Ala papana! Ti si popu sve reka?“ – kaže meni prijatelj.
„Ma, jesi vidija? Ja govorija istinu i najeba. Mora san dvadeset minuti molit, a oni lagali i odma išli ča!“

Sad bi vi tili znat u koju su se stranku upisali ti moji junaci?
E, neću van reć!
Sad, nema više.

Astiga miša!!!  Držin u ruci požutile papire iz nekog ne tako davno zaboravljenog vrimena. Lipi, grubi, žućkast papir. Zva se ciklostil, kopira priko geštetnera i klasična slova makinje Olympija. Napravilo se bar sto tih zapisnika jer da je bilo manje radija bi se na peliru, tankom papiru gotovo ka za cigarete i to priko indiga – najviše deset kopija s tim da bi ona deseta bila jedva čitljiva. Najskuplji je bija bankpost papir, s vodenim žigom, koji je služija za trajne dokumente.

Čitan i ne mogu virovat! Zamalo mi suze na oči. Zapisnik  sjednice osnovne organizacije SKH OOUR-a Zajedničke službe Radne zajednice Kombinata Jugoplastika. Koji kus naslova za jedan obični mali sastanak  u neku popodnevnu uru.  Gledam kad je to bilo – prije trideset godin. Ajme!

Sićan se, bilo bi to oko 5 uri popodne. Jedva da bi ubija oko, a mora si se vratit u firmu. Nije bilo lako.U to vrime se radilo od šest do dvi ure i nisi baš bija spreman u te popodnevne ure bit avangarda radničke klase. Gledam imena i čitan diskusije  o političko-ekonomskoj situaciji u OOUR-u i Radnoj organizaciji. Ne znan jel bi plaka ili bi se smija! Judi moji, pa ovo smo mi pričali i to ozbiljno!

Evo jedan pasus di stoji:… i onda je drug Bonačić oštro prekinija diskusiju između druga  tog i tog ili drugarice te i te i osvrnuo se na proizvodne rezultate.  Ajme, ma nije moguće!!!

Gledam ekipu. Ko je sve bija, ko se ita s ričima, veliča radnike, samoupravljanje i čuveni ZUR. Sve bi počelo, ka ča je i red, otvaranjen sastanka od strane sekretara koji se odma osvrnija na probleme proizvodnje i odma, ča je u to doba bilo normalno, okrivija članove jer su bili pasivni u navedenom periodu.

Prepustija je rič drugu direktoru koji je opalija tiradu i opet okrivija članove radi pasivnog odnosa prema radu i zalaganju! Nadoveza se pomoćnik direktora,  pa tehnički… a kad bi on sta svi bi se okrenuli prema našem omiljenom  šefu skladišta koji je, po običaju, počeja ovako:

„Nisan se tija javit za diskusiju, ali u potpunosti podržajen druga direktora! Drugovi, evo kasnilo se na posal! Evo i ja san kasnija! Ali, od sutra, zapamtite od sutra, ko bude kasnija tražin najveću kaznu u obliku smanjenja stimulacije navedenin drugovima!“

Onda bi sija cili crven  u licu i očima tražija potvrdu svoje, ka i uvik dobre diskusije, od strane rukovodnog dijela naše lipe sredine. E, moga je čagod falit! Uvik posli druga direktora i sekretara – amen!

E, da. Još bi se na kraju koji od direktora okrenija prema sekretaru, predsjedniku sindikata i omladine i upita: „A šta na sve ovo misle društveno političke organizacije?“.

Lipo bi im spustija!

Joj, a koliko je, da prostiš, sadašnjih HDZ-ovaca sa mnom mlatilo praznu … Ajme, lipe mi samokritike. Još će ispast da smo se zajebavali, a mi gradili i gradili… Najmanje  svaki drugi, danas  dični član gori navedene zajednice tražija je od mene – zamalo potvrdu da je bija maltretiran u bivšem sistemu. Škapula san se uvik ovin ričima: „Jebiga Ante, možda i jesi bija maltretiran, ali na tim sastancima nisan bija – oprosti!“

Jedinu potvrdu bi da jednom našem komercijalisti kojeg su uvatili sa ženon, pardon drugaricom uvaženog direktora, kako rješavaju međusobne odnose na službenom putu.  Nećete virovat. Špija ih je  jedan ljubomorni jebivjetar kojem dotična  drugarica nije tila dat – pardon – rješavat te međusobne odnose.

A toga se sičan jer mi je to, ka omladincu,  bija prvi sastanak partije u mojoj lipoj Jugoplastici! Posli sastanka – atroke Red Carpet – mislija san: Judi moji, di san ja ovo upa! Prelistavan papire. Bogami dosta ih je i partilo. Mate moj. Oličenje komuniste, protiv Boga,  neprijatej nikad ne spava, odma devedesetih prvi dokaziva da nema dinosaurusa, da su Adam i Eva  prvi judi, da je Darwin govno od čovika – zamalo jugonostalgičar. Pero. Čovik  i po. Dokaziva mi je, kleja se materon, da je u partiju uša jer su ga prisilili oni gori jer ka da mu je to bija uvjet za direktorsko misto.

Moran  reč da se ne zaboravi.

U to vrime svi smo pušili. Na prste bi moga izbrojit nepušače. Smatralo ih se zamalo ćaknutim. E sad, zamislite nas četrdesetak  bi dvi ure fumali i fumali u prostoriju koja se zvala  sala Radničkog savjeta, a oni nesriknji nepušači bi samo gutali i gutali ogromne količine dima – bez prava glasa! Je. Mogli su ča reć. Letili bi iz Partije!

Jednoj mojoj kolegici cili partijski staž  proteka  je u diskusiji koja je glasila :

„Vrag van odnija cigarete i duvan! Sektretaru kad će se zabranit pušenje u zatvorenin prostorijama!?“.

Smijali se ne smijali, šoma dela šoma, jedino ča se ostvarilo od puta u bolje sutra je – prestanak pušenja u zatvorenin prostorijama !

Nima više.

Na po puta od mračnih vrimena pa do svitla na kraju tunela, tamo sedamdesetih, postojale su skaline koje je svaki od nas u ranim dvadesetim mora proć. Nisu ni sad drugačije, ali neke fale i nema ih više. Morete odma pitat: “A koje su to? I sad moramo priskočit i školu, prve jubavi, prve poljupce, prva pijanstva…”.

Je u pravu ste, i mi smo to imali, ali, oprostit će te, nama je bilo teže i lakše, kako se uzme ili kako se ispriča priča o odrastanjima…

Moj generacijski kolega Mosor bi ispričao ovako,Ćićo onako, ja tako tako, ali svi isto jer u onom malom smišnom Splitu vrtili smo se u istim krugovima – tamo di nam je bilo lipo. Jedino Mosora ne mogu razumit da se iša kupat na Stinice za koje ja, ka Getanin nisam ima pojma da postoje. Reka bi, u ono vrime,: „Jebi čovika koji se ne kupa na Želje i koji nije dokaza svoju muškost skačući sa „smrtne“ ploče na Katalinića brigu.

E, sad će te mi vi, mulci sadašnje generacije reć: “Nama je boje! Internet, Facebook, Red bull, bomba vina, bambus, pivuša pa na zidić, oblejat se, jebavat mater upravi Hajduka…“.

More bit!

Odma vas mogu ubit u pojam samo jednon rečenicon, koju ću reć utiho da ne pari ka da se falin: “Alo! Gleda sam Ajduka kad je osvaja pet puta Kup i dva prvenstva zaredon. Beštima na suca Maksimovića radi onog u Ljubljani! Iša ga gledat čak i u Zrenjanin! Plaka, kad smo gubili od Sent Etjena i PSV-a. Ej, vidija Galeba kako čuva Đajića, najboje livo krilo Europe, Juru najboju desetku, Frfu ajdučko srce i neću dalje. Znam ih svi jedanaest, plus dvi do tri zamjene koje su ulazile ka po riceti (Boljat, Mijač,..), a šta se tiče pivuše, u to vrime napravila se lipa tvornica piva – tamo di su se neki kupali – a i sam ne znan zašto na mistu tadašnje punionice piva. Ta piva koja se punila u Splitu dolazila je iz Karlovca i imala vik trajanja dva, tri, četri dana i morala se popit il bi se pokvarila.

E na tom mistu – bila je to 70-ta ili 71. Split je dobija „svoje“ pivo – LEDERER! Je smo bili ponosni! Dođeš u Zagreb i odma pitaš: „Jedan Lederer!“. Znalo se odmah čiji si! Nećete mi virovat ima san praksu u toj tvornici i normalno prvi dan san doša, a oni u bilin mantilima me odma ponudili pivom i slanim pizdarijama. Od prakse ništa. Sva srića da je po razreda bilo tu inače bi letija iz škole. Ovako nisu mogli po razreda potirat.

Ma, pobiga san od onog na početku, onog o skalinama.

Koju skalinu vi ne tribate više proć, a bila je jebena skalina bar u naše vrime? Čuli ste za rić Leva. E to vam je jednom riči regrutacija. U to naše vrime ranih sedamdesetih u našin malin mistima slavilo se generacijski odlazak na regrutaciju. Prolazija bi kroz Kaštila i na svakom koraku su bili ka grafiti napisane rići Leva 71, Leva 72, šta je značilo da te generacije muškića slavno polažu ispit, ka neke zrelosti. Jer ko nije za vojsku nije ni za ženidbu!

E, a u Splitu su se dešavala mala čuda. Svjetska zdravstvena organizacija se zabrinula za mladi naraštaj Splićana koji su bolovali od jedne čudne bolesti koja se manifestirala takvim simptomima da momak više nije bija ni za vojsku! Vidija bi momka od zamalo dva metra, sportaša, po dana bi moga plivat, trkat, skakat da se ne oznoji, a ono nesposoban.

I da jedan, nego ti je bilo neugodno šta i ti nisi nesposoban. Svi su ti patili od upale srednjog uha, pa me još i danas čudi kad ih vidim kako su mogli priživit taku opasnu bolest.

Ali i tomu je doša kraj! Uvatilo puste doktore, referente, koji su za lovu izmišljali boleščine i lipo naše mlade splićane spašavali od muke zvane služenje JNA. Nastala panika. Svi privremeno i stalno nesposobni ponovo su pozivani na preglede. Niko nikom nije virova! I baš u to vrime i mene dopade poziv na sistematski i regrutaciju! Skupilo se svih generacija na jednom mistu – u barake vojne bolnice vizavi gimnazije u Teslinoj ulici.

Jebate, koliko svita! Ne smin vam ni reč ko je sve bija ponovo u mudantama isprid komisije. Nakon dvi-tri ure razni pregleda doša sam u sobu di je jedan zastavnik, medicinski brat prigledava oči. Bolje rečeno stavija bi nas na jedno misto i pita koje je ovo slovo na tabeli iza njegovih leđa. Zaboravija sam vam reć da sam i onda bija ćorav, nosija očale i u duši se nada da će to bit dovoljno da me proglase nesposobnim.

Malo morgen! Oni zastavnik mi naredi da skinem očale. Skinija ih… Pita, on mene koje je ovo slovo? A di ću vidit bez očala! Meni sve mutno – a on ne viruje! Pita dalje, a ja ka mali blento govorim mu: “Ne vidim!”, a on strogo vojnički – „Na specijalistički folirantu!“.

A tamo gužva! Svak ko je bija imalo sumnjiv i nosija očale iša je kod specjaliste! E, da je to bilo odma gotovo već se odužilo i do sedan uveče. Nikad doć na red! Joj da je bilo popit pivo! Doša i ja na red. Specijalist kad je vidija dno od boce na mom nosu shvatija je da sam ćorav – ka šta i jesan.

E, sad ono najgore! Proglase me ograničeno sposobnim, ali sa služenjem vojske! Posla sam kvragu sve one s upalama srednjeg uha, mantavicama i ravnim stopalima. Oni doma, a ja ćorav u vojsku!

Baš na izlazu iz vojnih baraka sretnem prijatelja. Bija i on na pregledima.

- Šta je? Di ćeš?

- U Kruševac, RKB zaštita!

- A dobro, moglo je bit i gore!

- Znaš, pitali su me da kad sam već završija faks bi li tija uć u Savez komunista!

- I šta si im reka?

- A bi. Reka sam im, ako Bog da!, odgovori moj prijatelj ne shvaćajući koju lipu sentencu je reka u ona dobra, lipa, mračna vrimena.

Nima više.

-          „Ka ono, a moga bi nan napisat ništo o maškaran u Splitu kad si ih lipo uslika, umisto da si sa nama pija Kaštelet pomišan s kolon.“

Al triba išta napisat kad su oni sve rekli! Malo se namaškarali, stali u jedan kantun, počeli lokat i tu i tamo zatresli glavurdan na neke muzičke vibracije kojih je bilo na svakon kantunu u krugu trista metri centra svita i okolice.

Ma koje lipe maškare! Parilo je ka da su svaku maškaru pendrecima natirali, skupili na vrj Marmontove i pustili.

Da bi ih bilo dvista, puno san reka, a možda i falijem, nisan moga bit na sto mista di su dični, iskusni organizatori organizirali, boje rečeno dozvolili, da sa tri malo bolja „gramofona“ ili kako se sad kažu „digitalna čuda„ naprave šušur koji nije ima veze sa maškaran osim što se moglo polokat, zapalit joint, drmat glavurdama i guzican i lipo popišat po zidinama dične palače. Dva šanka, DJ, već spomenuti digitalni zapis i dudum, dudum, dudum. Točno po miri spomenika nulte kategorije! Cipaju basevi,a ja se sitim poslovice : Kamen po kamen palača, decibel po decibel…

Neću grišit dušu, ali san ima osjećaj da je to jedna obična fatureta i da cili sustav miriše samo na neku zaradu tih faturetaša. Ma i to bi pritrpija da nisu počeli falivat, ka da nisu nikad vidili, niti bili u maškaran.

Koliko se sičan, maškaran je glavni „posal“ bit uz Krnju, ić šnjim do časnog suda, čut presudu i „plačuć“ otić na zadnji put dičneg i pravomoćno okrivljenog Krnje koji je kriv po svim točkan optužnice!

Maškare plaču, a Krnje gori! Čića mića gotova priča!

Moglo je bit tako kod nas, al malo morgen! Časni sud je govorija osudu isprid dvi tri maškare na Prokurativama, Krnje je već bija na „stratištu“, a vezu su imali priko nepostojeće video veze…..ajme! Nisu ga ni vidili,ajmo ča reć!

Lipa fatureta za voditelje fešte i ekipu časnog suda! S kojim guštom su kimnuli ča i nestali u vidu prašine!

Blaženi „bivši“ fotoaparati. Ima bi jedan film pa bi se mislija šta ću okinit, a ovako sa digitalcem okinija san pun, jeli ovaj ,tako se reče, slikica koje kad ih složiš, zamalo ka u Riju!

I baš to zamalo mi nekako tuče u jetru i diže mi gorčinu i nekako mi nešto fali, a ne možeš s gastalom to riješit.

Koja lipa i visoko umna rečenica, an?

Ma jesan li ja lud ili mi se to čini?

Lipi grad, najlipši grad na svitu i okolici ima je kurac od maškar!

Toliko san „ljut“ da bi odma zadužija gradske odgovorne da pola njih ide u Rijo vidit kako se radi i diže lova od gostiju! (ono pola da se posvade)

Je bi ih zajeba! Ma, mogli su i do Rijeke i malo gori i malo livo i desno i pametan bi shvatija.

Čekaj, sitija san se dobre baze! Moga san zaradit prvu nagradu da san se maskira s ekipon u one trubače Kočane, a moga ih je neko i zvat, an?

Šoma dela šoma proša je još jedan lipi dan, lipi tjedan koji je moga dignut našu turističku ponudu na viši nivo. Žalimo se na kratku sezonu, a tako jednostavno ispuštamo priliku koja se javlja svake godine i može se planirati.

Kad si pametan toliko, a šta bi ti napravija? Moga bi reć puno toga, ali tribalo bi me i platit, pa ću zato na kapaljku.

Ja bi cilom svitu i mom Splitu javija svim sredstvima saopćavanja da će u Splitu, jedinom na svitu na Pokladni utorak, ka i u nediju prije, a moglo bi i u subotu ka neka pretpremijera, napravit najveći maskenbal na otvorenom! E, sad oće li to bit na Rivi, Prokurativama, na starom Placu ili Poljudu, ovisi o maškarama koje bi dolazile iz cilega svita i koje bi s guštom zaplesale uz pisme iz Male Floramye.

-          „Barba Joke, nama je bilo dobro“ – kaže mi jedan iz ekipe s početka priče, gleda san ga onako priko oka:

-          „Je, kad si radija ono što radiš svaki petak ili subotu, samo si sad bija malo našminkan!“ (sad bi mora ić oni smajlić, pa ne)

Nima više!

Uvatila me neka dječja bolest. Fibra. Ležim u krevetu  zakaputan ka mali Eskim. Priko mene  prošli svi načini skidanja fibre – Bože sačuvaj da san dobija koju tabletu tipa aspirin, andol… Toliko su me puta namazali rakijon da i dan danas imam problema s jetrenim probama. Ko može razuvjerit doktora i objasnit mu da je za današnje nalaze kriva narodna medicina kasnih pedesetih.

Najlipši trenuci djetinstva su kad posli fibre počneš tražit, a oni ti sve ispunjavaju. Kakao, čokolada, žbatinjano  jaje s malo prošeka – hm, eto vidite -  keksi, pašte, mali lipi šnicelići po dubrovački- ajme!

Da san kojin slučajen sad dite i ležin u krevetu, u najmanju ruku bi priko mobitela pizdija s prijateljima na  fejsbuk, igra plejstejšn ili utira kabel u uvo i sluša neki  dudum,dudum… a ja, onda u ono vrime,  dobija najlipši dar – knjigu!

Sićan se , Ćopićeve Magareće godine. Jebi ga: Da san onda zna što sad znam ne bi majci  taj pisac doša u moje ruke! Itnija bi ga priko kreveta! Je su nas indoktrinirali – pas mater jugokomunističku!

Od gušta san pročita tu lipu knjigu odrastanja i počeja redat knjigu za knjigom. Kad me stari pita- Štaš za rođendan? – odabra san  Vinetua u tri dila! Sad se sitin Nošo Ši, lipe  sestre Vinetua u koju je bija zaljubljen Old Šeterhend.

U to vrime biblioteka je bila u Biskupovu palaču – kraj stare Slobodne – na desno za nas osmoškolce, a doli pa malo livo, za srednjoškolce i odrasle.

Mi ,dica , bi čekali red  u našu biblioteku i s ljubomorom gledali face koje su onako ležerno ulazile u biblioteku  za velike. Jedva smo čekali narast za uletit u carstvo odraslih.

Ma jeste li primijetili ono ča san napisa? Čekali smo red! Da,stvarno! Čeka se red za uć i dobit knjigu koja se u to vrime tražila!

Pakao Pacifika, Dejvi Kroket,Tarzan, Gvapo, cili Karl  May, Zane Grey, Bitka za Atlantik, Kon Tiki, Djeca  kapetana Granta… kad bi ih dobija, niko sritniji od mene. Bili smo junaci Pacifika, jahači Pony Expresa, ratnici kamenog doba, veličanstveni putopisci i avanturisti.

Volili smo pobjedu dobra nad zlom – bježali od dosadnih lektira.

Čudim se i čudit ću se, reka bi moj prijatej, kako i zašto uvik odabiru za lektiru one dosadne i za naše vrime glupe knjige di uvik oni dobri pate, nemaju ča za ist, a da o pravdi i pravici i ne govorim.

Koje su to muke bile! Diš posli takvih priča i romana zavolit knjigu! Biža si od nje ka vrag od tamjana!

Sad bi se reklo da si ima PTSP  dobiven od stresa kad bi pročita da je glavni junak, momak naših godin, umra jer se napija rakije direktno iz kotla. Ajme, koliko san plaka kad je  oni mali iz „Pavlove ulice“ umra od  upale pluća! Zašto? Ma, jer to tribalo? U čemu je baza? Jer triba  odma na početku života popizdit?

Uzeja bi doma cente (to ka stara lova) i uša u svijet mašte i pustolovine. Cente su mi bili vojnici, lopovi, heroji i zločinci. Kušini planine, lancuni kanjoni, štramac pustinja… Nećete virovat, uvik  su pobjeđivali  oni dobri, a onu bandu, osvajača, lopova, vanjskih i unutrašnjih neprijatelja, uništila je pravda, ljubav… Hm, uvik govorin da mašta može svašta!

Doša je dan kad smo mogli  upisat se u biblioteku  za odrasle! Ako se sićate to je ona „malo gore i livo“ u  Biskupovoj palači, tamo di su odrasli. Čuj mene, moga san dobit knjige  koje su bile zabranjene!

Moravia, Nabokov, D.H.Lawrenc, Henry Miller… Čekali su, a nama udrila  donja u gornju! Ajme!

Ka najveći  farabuti uprli bi prstom u knjigu koju smo tili. Nije se ništa govorilo već se čeka momenat kad bi se vraćala knjiga i bila na pultu. A te knjige su bile stalno u opticaju i kad bi nekako uletila, pardon, vratila se knjiga – više za onu donju a ne gornju – niko sritniji. Uzeja bi knjigu u ruke i čita samo ono podcrtano – ko je mislija na sadržaj. Oni prije mene  zna je di je šta!

Smišno ,ta knjiga  mi je u kućnoj biblioteci i tek sam je pročita u zlatnim četrdesetim, mislim cilu, od početka do kraja.

Koliko sam puta bio Ljubavnik Lady Chatterley.

Od  horoskopa zna san samo za Rakovu i Jarčevu obratnicu, a Mirne dane u… san obožava.

Nije bilo sve tako lipo. Mora si uzimat i one knjige po zadatku – lektira!

Sad me  glava zaboli od Filipa Latinovića, Glava šećera me uništila, a čitajuć Divotu prašine – zamalo zamrzija čitanje.

Ali ko je moga platit ono – ka  jeli, an – knjiga ispod ruke,  mora se vidit naslov, ona malo ozbiljnija, i – pravac Pjaca.

Tvoj dil Pjace i cigaret u ruci, kose ka u priči, love ni za kavu i niko sritniji od tebe…

E , tu je  igra Camus, Remarq, Pearl Buck, Orwell (ko je smija reć da san mislija da je Erih Maria Remarq žensko, a Pearl Buck muško) … Citira se Jesenjin, Majakovski, Neruda… padale su neke kiše u Mostaru, a  Ines u Proleterskih brigada …i imala si više ukusa od mene …meni  je najdraži početak … ne daj se moja Ines!

Štaš drugo radit? Vidija da to pali i počeja pisat pisme!

Trajalo je  neko vrime to doba nevinosti!

Pisme pune dima,  alkohola, razočaranih velikih i malih ljubavi.

Skupili bi se po žurkama, recitirali… Čeka san je da mi kaže : “Ajde Bona  jednu svoju!“.

Ja bi onako, nevoljko, zapalija cigaretu i počeja… Završeci pjesama bi izgledali ovako:

“Svoj smijeh ugušim u čaši

Svoje tijelo prepustim drogi

Cigareta gori.”

Pogledao  bi je u oči i znao san šta mi je radit.

Da mi je znati ko je sada  ljubi, ne bi mu  zubi… ne bi mu zubi…

Knjiga, Dante, Božanstvena Komedija, Dotur Luiđi i zaljubljena Bepina!

Koji lipi život!

Kako san starija, to oće reć oženija, dobija dicu, knjige su postale i dil namještaja, pa se počelo kupovat u dvi, tri do deset rata: razne enciklopedije, američka, ruska, francuska  književnost – da bi se popunili regali. Gušta san doć nekom u goste i pogledat njegov regal i utvrdit da smo kupovali u istog akvizitera (tako se zva oni ča je prodava knjige, a?).

Koji je to bija lipi biznis. Knjige na metre  za svaku prigodu! Svak je tiska puste knjige i svima je dobro išlo osim našoj izdavačkoj kući  Logos,  koja  je otišla  u  stečaj jer je više imala knjiga na lageru nego šta ih je prodala. Bit će to zato jer joj  je u to vrime glavni urednik bija, da prostiš, Ivo Sanader.Još uvik čuvam  njegova erotska izdanja tipa Pobjeda redovnica, Opat, On i ona – sram me bilo!

Gledam svoju, ne baš malu biblioteku.

Ma je, nisan sve pročita ali san sve kupija! Reka bi moj bivši gazda koji me je kupija (ne ka knjigu) zajedno sa tvornicom: „A luda čovika! Umista da je minja i šverca marke, on kupova knjige! One će mu dat ist, nu!“.

Nije puno  falija!

Došlo vrime kad je rad posta trud, kad si s mukon iša radit i jedva čeka doma doć i negdi na crno dignit koju kintu – za preživit. Vrimena nije bilo za knjiga i obistinila se rič mog gazde!

Za ne falit, pojavilo se i ovo čudo na kojem pišem ovu kratku crticu mog života, u isto vrijeme bacim oko na fejs, slušam pisme i očekujem videopoziv priko skajpa. To će mi dat ist…

Nasmijen se, podignem pogled s kompjutera i kažem svojim knjigama – Oprostite!

Nema više.

Lito je. Ono dugo toplo lito koje se pari da nikad neće proć. Nigdi vitra, opizdila teška omarina, a stranjskog svita ka u priči. Jedva se mičeš, a oni ka gaštapani, ma još gore, ka oni mravi marabundi ča pojidu i pobrste sve šta in se nađe na putu, trču gori – doli.

Ma, na kojin su tabletama???

Dišeš na škrge, bogaješ, čekaš ka zapeta puška ono malo bave, a oni zauzeli svaki kantun naše lipe Palače. Oš doć do Pusti me proć tribaš proći mali miljun štekati di ti pinkicu  fali za opizdit ili u furešta ili u konobara. Pjaceta, ona velika i moja mala, kalete, uske male uličice pune štekati, pune nekog tuđeg života. Nigdi dice. Nema onog dičjeg smija i glas matere, none, koja te u sumrak zove na večeru:

„Ajde doma prat noge u maštil i večerat!“

„Još malo!“

„Nemoj da ti doli dođen! Da si se nacrta za pet minuti ili…“

Moga si ne doć!

Čeka te maštil  ladne vode i oni veliki polukockasti sapun za robu. Čim bi ih umočija, voda bi pocrnila od rafe koja se nataložila na bosin nogam. Bilo je rafe sve do pol noge. A di neće kad si bos proša cili Get  igrajuć se na vatalo, kukalo, na žendare i lopove, na kauboje i indijance i na još mali miljun igara koje smo izmišljali gledajuć filmove ili smo ih naslijedili od onih starijih kojima su već bile druge igre na pameti. Ča ti je minuli rad! Nastavlja si se igrat onim istim igrama koje su prije tebe  igrali „mali miljun“ generacija. Je, istina je, dodava si i neke nove, ali stare nisi zaboravija.

Šoma dela šoma, opra si noge, večera manistru na pome ili samo umočija kruv u šalšu, i jednin uhon  sluša jel se ekipa vratila na pjacetu.

Lipa tiha noć, bez miseca, ka stvorena za bacit na kukalo. I dok bi oni koji nas je vata govorija zadnje riči: „Ko se nije skrio magarac je bio!!!“, mi smo se posakrivali po svin kantunima pjacete. Koji gušt! Čekat i strepit oće te pronać ili ćeš ga zafrkat i prije njega doletit do mista i viknut: „Moj spas!“.

Nasmijen se. Moga bi danas bacit na kukalo na istoj pjaceti? Prvo nema dice, a drugo ne moš od pusti stolova i sidalica niti proć. Drugo vrime. Stoj doma i pucaj po tastaturi… Ajme.

Neko  donese mali balun i svi se slože šta i kako igrat: graničare, neka tuče ili puta benze… Nikad se nismo posvadili. Uvik se igralo ono šta je prvo palo nekom na pamet.

Puta benze, stara igra koju su splitska dica „skinula“ tamo posli prvog rata. Američki mornari su igrali bejzbol, i nije prošlo puno vrima po Splitu se počela igrat igra koju su neki zvali benze, a mi u Getu, puta benze. Na pjaceti si ima četri livane ploče koje su glumile bazu, pardon, benzu. Balun bi bacija oni ča tuče, oni ča će trčat od benze do benze dlanom bi opizdija balun koji je mora odletit šta dalje. Svon forcom bi se zaletija do prve  benze pazeć da te oni koji su uvatili balun ne pogode. Kad bi preša sve četri benze bez da te pogode, dobija bi punat. Bilo bi nas po pet-šest sa svake strane. Ko zna bejzbol – razumiće.

Isto balun je bija zakon. Počelo se sa krpašima. Tu i tamo bi uletija mantel buvel i napokon plastični balun koji je isprva dolazija iz stranog svita ka neko čudo i čuva se ka oko u glavi. Fala Bogu na razvoju naše lipe industrije, pa se u malo vrimena  po pjaceti igralo na balun iz Borova i iz naše Jugoplastike. U početku conkulasti, a onda sve boji i boji.

Znala se ura kad se nije smilo igrat. To vrime, naročito liti, od poza obida pa do pet, pet i po, šest  uri, nisi smija ni proć pjacetom. Tu tradiciju i najveći farabuti Geta su poštivali. Moga bi, a, e!

Male branke, ukolo, na odbijanje, glavomet, na nogu… neko boje, neko lošije. Oni na branku je bija najgori igrač. A štaš? – prirodna selekcija!

A koliko igara smo igrali! Više nego stane u neki malo bolji android!

Zjogarela, škatule batule, papagalo ke ora že, na vatalo, na slipe miše, na penjeve, na pršute, gluve telefone, na laštik, pagarešto, vatra- voda, trilja, kolombar, na plojke, špale, na pivčiće, Godzila morsko čudovište, graničare, na slije, kapijo kapijo otvori vrata, čučule pik, puvalice, pračke, kola na žicu, kareti, tondini, pucanje na garburu… i ne samo to, i još  na konje i franje, na karte… A da ne spominjem picigin, tenis, ping-pong… Moga san bit na fejsu ka sad – malo morgen!

Tamo na kraj lita zalaufala se igra na konje(zvalo se i na kušine,trule kobile). Stvarale su se ekipe koje će, naročito za vrime velikog odmora, dokazat ko je jači ili spretniji. Većinom su to bili sedmaši i osmaši – na granici između diteta i pivčića. Najgore je bilo „kušinu“. To je momčić koji je sta uza zid i ka kušin, sa rukama, drža glavu prvom igraču koji se sageja. Ostali igrači bi se nanizali i stavili glave među noge onog prije.

Vata me smij kad pomislin na ono „muškić glavu među noge“… Ko bi sada dokaza da to nije to – ajme.

Oni ča su skakali zaletili bi se i svi do jedan bi tili naskočit na onog prvog i između prvog i drugog. Ovi doli je mora na svojoj grbači izdržat momke jer ako bi pokleka i oni dirnuli pod, mogli su ponovo skakat. Kad bi svi skočili i oni doli izdrža, tribalo je i izdržat i pogodit pitalicu! Prvi koji je skočija opizdija bi ga šakon po leđima i viknija „Para!“ i pokaza svima koliko je prstiju u zraku. Oni doli, koji  je izgleda ka grbača radnog naroda, je mora pogodit koliko je prstiju u zraku, a ako nije, ovi bi ga tuka po leđima i kriča na sav glas „Paraaaaaa!“

Kad promislim, bila je to prava igra za tek procvitale pivčiće!

Kroz cilu sezonu, osim kad bi bura zapuvala, igralo se na franje. Nije bilo kantuna u Getu di se nije igralo. Čak i na  našoj pjaceti smo našli dvi škorcane stine koje su bile idealne za jare, udubine di smo tribali ubacit franju i dobit punat.

Najlipše igre i najveće igrače vidija san u „Mačka“, odnosno, zemljani teren vizavi kuće od Perajice di je pronađen rimski reljef na podu. Ekipe bi se sastajale, igralo se jedan na jedan ili dva protiv dva. Znalo se ko dobro vaja,  a ko može čipat franju sa pet – šest metara.

Nisan baš volija igrat sa takvima po franje, već san igra „zaništa“, a to oće reć ka prijateljsku. Jebiga, nije bilo lako doć do franja, a kad si ima dvi – tri bonjolke i desetak staklenki, bija si „bogat“ čovik. Koja je to bila tuga kad bi čipalo i škorcalo  staklenku. Šnjom si moga i dalje igrat, ali ne zapravo već za šalu.

Pravila su se minjala kroz ova protekla vrimena, a nećete virovat, neka su se i zaboravila. Kaštaš, klanprst četri, akampanjo, obe poobe ako se cuknu, s visa… Svaka ova rič imala je neko značenje u čudnoj i lipoj igri na dvi jare. Svaka ta komanda bi se poštovala. Izmišljale bi se kratice ka za onu „poobe ako se cuknu“. Dosta je bilo reč: “Pobe…“

Neko se sitija – ko zna  možda je taj uspija u životu – i izmislija komandu koja je riješila sve one prijašnje. Reka bi prije nego bi počeja igrat, a prije protivnika, samo jednu rič – „Sve!“

Genijalac, zar ne?

Jednu igru san zavolija  tek u ovim godinama i bilo bi lipo da se može tako zaigrat u stvarnom životu. Mi smo je zvali „čučule pik“. Lipa igra na vatalo. Jedan bi nas vata i kad bi te taka onda bi ti vata druge. I tu je bila kvaka, pardon baza, jer si moga prije nego šta te uvati čučnit i zavikat na sav glas :“Čučule pik!“

Bija si ka oni u Saboru – steka bi imunitet!

Koja lipa stvar. E da se to danas može, kad te uvate sa svih strana, a ti lipo čučneš i vikneš:

„Čučule pik!“

Nema više.

Neću lagat. Sreja mog omiljenog doktora i onako u zajebanciji: „Dobro doktore, radi vas san dobija tlak i cukar! Ne dolazite mi na balote i počeli smo gubit!?“ – pogleda me – „Aj ne pizdi! Manje papaj i manje slano, a pivušu izbaci! Vidi ti droba!“

Štaš mu reć kad je u pravu.

Triba ić na dijetu. Obeća san doktorici još prije lita da ću skinit kile.

Moga bi zapivat „jesen stiže dunjo moja, ja se kila  ne otarasih… Aj kvragu! Počeja san pjevuckat ove stihove!

Mućkam neki šejk, ka ono umisto marende, i uletin  mislima  u ono divno doba moje, naše, vaše, svačije mladosti. Lito, Get, Pjaca de šinjori, peškarija, svugdi smo letili ka kosiri. Bili smo u svijetu kojeg ne možeš opisat. Bija je samo tvoj, naš, svačiji… a tamo „vanka“ bija je Informbiro, odlučno „Ne!“, govor na Rivi, Kuba, Hruščov, Kenedi…

Koji lipi gušt kad bi otkinija komad panje bez ičega i zaletit se do prve fontane i napit ladne vode, pa uletit u Minjona – tamo di stoji Perajica – i na brzinu pojist kuglu sladoleda brzinom koja udre u templa i zada ti bol drito usrid čelenke. Čeka si željezna mrižasta kolica s praznim bocama soda vode i pritiska svaku da izleti ono pinkicu gazirane vode šta je ostalo na dnu, a kad bi se dočepa crvene narančade svi su znali jer su ti se brkovi crvenili sve dok ih nisi opra, a to znači gotovo sve do ručka ili večere.

Mučin „internu“ memoriju u glavuši, oću li se sitit  svih onih delicija ča smo za ručak ili večeru jili i ne mogu se sitit. Sve ča smo onda izili, danas, u ovo ludo vrime, zove se zdrava hrana. Neš ti!

Jedino se sićan da je morala bit juva, ka prvo, lešo meso, kumpir, šalša, ka drugo, i friški bili kruv sa onon lipon koron. Pari mi se  da smo to jili svaki dan.

Čudija san se zašto stariji muški prvo pojidu meso pa onda juvu, a mi mali i ženske po zakonu. Posli san dozna da je to iskustvo iz rata. Boje da propadne juva a ne meso.

Jutro bi počeja sa bilon kavon napravljenon od Divke. Stari kruv bi se nasupa, pa udri. Napuva bi se, skočila bi mišinica ka trening za buduću drobušu koja mi sada krasi tilo.

Izletija bi vanka i do neke ure tilo je tražilo nešto za izist. Diš lipše od fete kruva, panje – kako smo je zvali – posuta samo cukron.

Je, ponekad bi se namazalo i masti pa prosulo malo cukra, a kako si resta stavlja si crvene paprike ili pešt  ka vrhunac delicije.

Najlipši dil te simfonije, ča se zvala feta kruva sa…,  bija je đir do Bonačića i kupovanje paštete refužo. Doša bi u dućan i glasno reka: „Dajte mi deset deka konšerve i deset deka paštete.“ Mogla bi kuća ostat bez konšerve? Malo sutra. Kad boje promislim uvik san mora nešto kupit, a ka ono iša sebi po paštetu! Hm!

Lipo bi ti to zamotali u masni papir, a ti si trkon uletija u kuću i čeka da ti mater lipo da ligadinu od paštete na friški bili kruv. Još me taj miris litnje paštete čeka negdi u sjećanju. Tražim ga i ne dočekujem.

Te moje fete kruva doživljavale su promjene, ali su uvik bile friške, tople  ponekad i razvicijane  pa bi se uobličile u kiflić, pletenicu, sirnicu… rijetko, ali uspješno. Mazala se marmelada, pekmez, džem, maslac – odvojeno i mišano – slani sir iz američkih konzervi, a kad se pojavija margarin onda se zaboravilo na sve ostalo. Koji komadi margarina – prvo refužo, a onda pakirani u masni papir – za koji su nan rekli da se može žvakat ka žvakalica. Otada mi nije baš drag. Jesan ga se nakusa. Ajme, koliko san nafte pojia!

Feta me pratila i u školi. Za marendu bi dobivali ogromnu fetu kruva sa marmeladom i  čaj, a kad bi išli trenirat bilo di u Splitu, dobiva si fetu kruva i paštete i lipi neki crni slaki čaj  kuvan u ogromnoj teči u kojoj su plivale fete limuna. Iman osjećaj da nas je više od po dice išlo trenirat samo radi te fete kruva i čaja. Meni najdraža feta i čaj bila je na bazen Jadrana, tamo ispod tribina.

Mali je – to ka ja -,jača, resta  i tražija nove domete  fete kruva sa… Otvorila se Sarajka u  getu, Sunčica kraj kina Bačvice i navalili mi na lepinju i čevape. Trajalo je, a traje i danas, ali u ta vrimena si čutija dašak stranog svita kroz male stvari ka ča je bija tost! Uletija bi u Čerija koji je držala Kragička, pardon Knezovica, uzeja lipi espreso i ako si ima love, lipo da te svi čuju: „Jedan tost!“

Knezovica bi tamo u kantunu stavila, pritisla, ražentala jednu dvi čaše i to je bilo to! Ima si tost. Lipi, topli, hrskavi s rastopljenim sirom koji se topija i tražija još jedan, pa još jedan…

Da je bilo love  ne bi čeka ove godine za nadebljat se.

Počelo se i doma kupovat tost i izmišljat razne monade za stavit na njega. Ali nije to to! Niko nije moga zaminit  tost u Ćerija.

I onda se sve razvicijalo. Topli sendviči na svakom kantunu, burgeri…nije to više moje vrime…

Cila ova pričica o feti kruva sa… bila je skuža. Tija san van reč, a da me razumite, zašto je oni mali – to ka ja – tija narast i oženit se imat dicu. Ne znan jel za plakat il se smijat, ali tija san bit velik radi  jednog za mene lipog razloga koji seže u neke tradicije ovoga grada. Svake nedije bija je svečaniji ručak. Itnila bi se kokoš ili teleća prsa u škrovadu, metnuli kumpiri, juva, salata i na kraju ono ča se čekalo – pašte iz Bobisa! Ma ne samo iz Bobisa. Tu je ima mista i Kirigin, Nimac, Šarić, Nutricio,Kesić poneki Maki, ali niko nije moga onu krempitu napravit ka Kulinko Reić i njegovi pašticeri. Pasti, koliko san ih se natuka!

A, di je baza! Najstariji i najcjenjeniji član fameje je u ti sveti neradni dan lipo šeta Rivon i do po bota činija monade svojstvene tim godištima. U po bota – ma i prije – trgnija bi se i reka klapi: „Judi,vrime je od ručka. Iden kupi pašte u Bobisa. Ubiće me doma!“

Svake nedije isto! Bez pašta se nije smilo doć doma. Mi dica bi gledali u to čudo, papirnatu gvantjeru punu blaga božjeg, pokriveno bilim tankin papiron i čekali. Ko je mislija o spizi! Kvragu  teletina, pečena kokoš, tuka, jančić, pašticada… I onda bi glavna  u kužini razderala oni tanki papir i prid nas stavila gvantjeru krempita, šampita, marcipanskih pilića, eklera…

Ne mogu dalje, počeja san slinit…

Zato san tija narast! Jedva  san dočeka dan kad san šeta Rivon, čeka po bota.

„Svitu,moran doma na ručak.Ubit će me žena.Iden do Bobisa kupit pašte,čujemo se.“

Trajalo je to neko vrime. I onda su došla neka druga vrimena.

Nima više.

Kantun. Kad nešto ne trebaš uvik se nađe u kantunu i tu stoji, čeka ono jednostavno lipo pitanje: „Di je…“ Odgovor već poznat: „Pa, u kantunu…!“

I stvarno, pokrivena  tavajolom iskrsne glazbena kutija, pojačalo, radio, dva kazetofona i na vrhu gramofon. Ispod pedesetak longplejki. Prva koju san izvuka bila je, nekako ka  malo manja longplejka ili veća singlica – Opatija 58! Moja mala djevojčica, Kolica Jugovinil…

Ola da je zasvirat! Obrišen prašinu, utiran šteker, struje ima – igle nema!

Zna san da postoji razlog zašto je u kantunu!

Pomalo vrtin ploču po ploču. Viva Las Vegas, Melodije Jadrana, Abbey Road i Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band, Tom Jones, Oliver…

Sitin se kako je počelo.

Maturanti Natka imali žurku. Lipi mali mono gramofon, nekoliko ploča, polutamna soba, prošvercani kruškovac – da odrasli iz kuhinje ne vide – i otvoren prozor di se pomalo dimilo. Bila je to 1960., ako me sićanje ne vara.

Ja, mali mulac, vrtija san se među njima ka „špija“ onih iz kuhinje – da prostiš starijih – koji im nisu ništa virovali. Gleda san zadivljeno te momke i cure i jedva čeka narast i dobit gramofon i napravit žurku.

Hit je bila pisma Sagapo, Nikola Karović. Je su se tiskali na tu pismu.

Dok je svira sentiš jedan mi je priša i, onako s visoka s cigareton u ustima zapita :

„Mali i ti bi tija, an?“

Nisan ništa reka,muča san.

„Još malo pa ćeš  i ti lovat, bit će ženski, ae?“

Ma tija san prvo gramofon! Koje ženske?

Nije prošlo ni dvi-tri godine, uletili neki krediti  i doma se stvorila televizija, frižider, špaher i mali zeleni – da prostiš – gramofon. Ko sritniji od mene! Prvi u zgradi ima san lipi čuveni češki gramofon Supraphon! Kus  zelene kutije, jedan zvučnik – ko da je bilo stereja. Lipo se da stavit na svako misto di je bilo za uštekat.

Ja, onako malen i velik u isto vrime, nagovorija mater da idemo kupit koju novu ploču . Zna se i di! U Radiocentar, odma do Pazara. Ima san doma neke male ploče, darovane, dobijane po povratku sa navigavanja, ali nije to bilo to. Sve neki nepoznati. Tija san imat ploču s pismom koja je bila te godine najbolja i s kojon san se moga puvat.

gramofon Supraphon

Te godine je na San Remu pobjedija Bobi Solo s pismom Jedna suza na tvom licu. Jugoton je upravo friško izda i  gotovo sve proda. Zato smo prišili.

Na pultu mali miljun ploča:

„Izvol’te“  - kaže prodavač.

„Imate Bobi Sola i Una lacrima…“

„Je, evo ga“, i prodavač u plavom mantila nan da ploču u crvenom omotu sa slikom pivača.

„A, nije ovaj!“ – materi se nije sviđala slika na omotu.

„Oni je puno stariji ča piva, a ne ovi mulac!“

„Ma gospojo to je taj, je da ima dubok glas,  ali je i mlad“ – smija se prodavač.

Tek se uvjerila kad je pustija ploču!

Otada san svaki dan bija ili tu u Radiocentar ili u Šubićevu, pa posli u Jugotona na Pjacu i na treći kat Prime kraj Kazališta i u Robnu kuću „Dalma“. Čeka san nove pisme, kupova  i stavlja u jedan lipi PVC album di je moglo stat barenko sto ploča.

E, da! Nije moglo proć a da se ne kupi longplejka Splitskog festivala – to obavezno – ostalo  je bilo na moju dušu.

Lipi broj singlica san skupija. Zna san koju triba kupit jer je svake nedije na radio Zagreb, u jedanaest uri ili u ponoć, bila Top lista dvadeset domaćih i stranih pisama. Njih se moglo kupit kod nas, dok one slušane priko  radija Luksemburg  malo teže.

Grand Funk Railroad

Triba reć da su se u to vrime leva leva kupuvali mali tranzistori švercani iz Trsta ili s vijađa po svitu.

Doša bi čovik na vrata – naravno poznat – i šapnija :

„Donija san ga.“

„Ima li osan tranzistora? “, palo bi pitanje s naše strane.

„Poasti, da ima? Evo i piše na njemu i vidiš da je umotan u skaj. Pravi. Radi na četri male baterije i ima slušalicu za uvo!“

Bija je skup ka zlato, ali osan tranzistora je osan tranzistora!

Ka da smo znali zašto! Malo sutra.

Koji je gušt bija ić s njim na utakmicu i slušat priko one jedne slušalice prijenose sa ostalih terena. Ti znaš sve, a oni oko tebe nemaju pojma.

E, priko njega san sluša sve radio liste i čak naučija „Lipu našu“ – ka i ovi današnji političari…

Cilo  vrime  o kojen pričan moj mali zeleni gramofon je radija punon paron. Bija je svugdi i nikad nije iznevjerija. Kad je tribalo moga je zamjenit i jače i bolje . Prikovremeno je radija na svim mojim  dočecima Novih godina, bija strastven po frontama, a čuja se i u čuvenim Malim podrumima u Građevinskoj školi – pardon Tehničkoj…

Ekipa je složila sistem, dobila dozvolu od škole i era Malih podruma je počela. Koliko je trajala ne sićan se . Da prostiš “ostarija“ san i naša novi đir.

Mogu se s pravom pohvalit da san i ja dobija dovolu od direktora da ka maturant organiziran doček u školi. Nije mi bilo teško. Ima san gramofon i ploče, cure su donile spize, muškići piće.

Ja san, ka odgovorni, mora pazit na red i disciplinu.

E, prvi put san ima stres! Svi su se zajebavali, pivali, plesali, vatali i ne vatali ženske i obrnuto, a ja san pazija i pazija da se ne šporka pod, da ne pukne čaša, prolije vino…

Jedini ko je radija tu noć bija san ja i moj mali zeleni gramofon.

Rasla je kolekcija ploča, singlica ka u priči, a za longplejke se ipak tribalo pomučit užicat ili zaradit lovušu.  Sičan se  kad je izašla  longplejka Pearl od  Janis Joplin. Kupija san je za sedam keka. Bila je to lova za popizdit. U isto vrime studentski  dom je bija sedan ijada, a ručak i večera u menzi isto sedam milji i to za cili misec, alo!

Eh, moja mala-velika kolekcija LP ploča. Singlice, one lipe, smišne, čuvane u PVC albumu, ostavija san prijatelju dok san bija van Splita i – papila ih mujsa, pardon „mali“ ih je razdilija, posija po raznim žurkama. Nisan s njim priča bar deset godin.

Ma da je koga uvatija, a e!

Mic po mic nabavija se i stereo gramofon, i to naš, RIZ-ov Traviata ,Tosca…, a onda malo bolji s odvojenim pojačalom, jačim zvučnicima s basima… a  Supraphon zauvik nestane u nekoj akciji čišćenja, zaboravljen…

Dobro san se sitija, mora bi nabavit iglu ili glavu, obrisat prašinu… stavit Grand Funk Railroad i vratit se – tamo di mi je misto.

Nima više.